4
Muzika može da ubedi slušaoce da je rat nešto što se mora zaustaviti, poručio je japanski pisac Haruki Murakami.
Znan je kao čovek koji ne voli da daje intervjue, niti da se javno izjašnjava o bilo čemu, čineći to prevashodno kroz svoje knjige. I najpoznatiji japanski pisac Haruki Murakami ostao je dosledan sebi. Dok mnoge njegove kolege pisci, kao i različiti umetnici, od muzičara i glumaca do slikara, otvoreno poslednjih nedelja dižu svoj glas protiv rata u Ukrajini Murakami je to učinio na sebi svojstven način – maltene bez reči i puštajući da muzički stihovi upute poruku o neophodnosti okončanja rata.
– Da li muzika ima moć da zaustavi rat – upitao je Murakami, a onda konstatovao da „nažalost nema“.
No, ima, kako je ukazao japanski pisac, jednu drugu vrstu moći:
– Muzika može da ubedi slušaoce da je rat nešto što se mora zaustaviti!
Gde je to rekao? Haruki Murakami je preksinoć na stanici Tokyo FM imao svoj radijski šou, koji je emitovan širom Japana, a nazvan je „Muzikom do zaustavljanja rata“ (Music to put an end to war). Tokom jednosatne emisije pisac je za slušaoce pažljivo odabrao deset numera iz svoje ogromne muzičke kolekcije. Svako ko je iole upoznat sa književnim opusom Murakamija zna koliko je muzika bitna u piščevom životu. Kad god se „usudio“ da javno otkrije nešto o tome kako stvara svoja dela pričao je o rutini koja izgleda ovako – ustaje pre petlova, potom pliva, piše po pet- šest sati, onda trči, da bi onda došao red na čitanje i naravno slušanje muzike. Strastveni je kolekcionar muzike i u njegovoj zbirci ima svega i svačega, od pionira folka i Čarlija Parkera, preko Bitlsa, do Peti Smit i Dejvida Bouvija.
U danima kada iščekuje dodelu Oskara, zakazanu za 27. mart, s obzirom da je ostvarenje „Povezi me“, zasnovano na kratkoj priči „Drive My Car“, koju je uvrstio u knjigu „Muškarci bez žena“, nominovano u kategorijama za najbolje strano ostvarenje i za najbolji film, Murakami se na radiju bavio “ratom”.
– Ove pesme na najbolji način opisuju bolnu temu – kazao je Haruki Murakami pre nego što je slušaocima „darivao“ muziku koja se dotiče antiratnog pokreta tokom šezdesetih godina prošlog veka ili onu koja govori „o značaju ljudskog života, ljubavi, dostojanstvu…“
Pre nego što je „zavrteo“ ploče, imao je još jednu poruku:
– Stihovi su vrlo važan deo ove emisije, zato naćuljite uši. Mislim da ćete do kraja emisije biti inspirisani da date sve od sebe da se rat okonča. No, vreme će pokazati…
Program je otvorio numerom Džejmsa Tejlora „Never Die Young“, koju je američki kantautor svojevremeno posvetio svim mladim ljudima koji gube svoje živote po gradovima zbog kriminala i droge. Međutim, japanski pisac je ovako povukao paralelu s onim što se događa danas:
– Vrlo je jasna veza ovde s mladim ljudima koji su poslati u rat. U ratu koji je započela starija generacija oni mladi gube svoje živote. Tako je već dugo, i to je zaista nešto što slama srca – ocenio je, kako je prenela agencija AP, japanski pisac.
Kada se završila numera „Last Night I Had the Strangest Dream“, koju je napisao folk kantautor Ed Mekurdi još 1950. godine, dotakao se i trenutka kada je počeo Korejski rat. U isto vreme, kako je naglasio, dešavao se i Hladni rat, a pretnja nuklearnom katastrofom sve izvesnija.
Svojim slušaocima ovu pesmu predstavio je u izvedbi sastava Vivers, čiji su snimci bili zabranjivani na radiju zbog antiratnih poruka.
Pre nego što je „zavrteo“ pesmu Edija Granta „Living on the Front Line“ svojim sunarodnicima je objasnio da se naslov odnosi na „društvo na ivici destrukcije“. I dok je Grantova namera bila da se ovom pesmom zaustavi ubijanje među afričkim plemenima, ti „srceparajući stihovi mogu da se odnose na bilo koji rat“.
Naravno u Murakamijevom izboru našla se i čuvena pesma Boba Dilana „Blowin’ In The Wind“ iz 1962, ali u izvođenju Stivija Vondera. Jednu od najobrađivanijih pesama američkog kantautora Vonder je izveo na koncertu 1992. kojim su kolege obeležavale tridesetogodišnjicu karijere Boba Dilana.
Pre nego što će je zapevati Stivi Vonder je poručio publici, kako je ukazao Murakami, da uprkos postojanju različitih pokreta za građanska prava i okončanju Vijetnamskog rata, svi problemi sveta i dalje su prisutni zbog čega je, nažalost, pesma ostala relevantna.
Nakon što je pustio čuvenu Lenonovu pesmu „Imagine“, ali u izvođenju Džeka Džonsona, ocenio je kako stihovi zvuče „prilično optimistično“:
– Verovatno zato što su napisani 1971. kada smo još uvek mogli da verujemo u budućnost i kada smo još uvek imali ideale – tužno je konstatovao pisac.
Pred kraj emisije Murakami se prisetio Martina Lutera Kinga i njegovih reči da se „nikada ne sme zaboraviti da je sve što je radio Hitler u Nemačkoj bio legalno“. Reči afroameričkog borca za ljudska i građanska prava protumačio je time da je King mislio na to da su individualna prava prva na udaru kada „zakon to propiše“.
Tokom čitave emisije niti jednom nije eksplicitno pomenuo Rusiju, niti predsednika ove zemlje Vladimira Putina. Ali, jeste istakao kako mnoge ljude, frustrirane takozvanom reprezentativnom demokratijom, u poslednje vreme privlači ideja autoritarizma.
– Možda će to nekome izgledati kao efikasno sredstvo, ali važno je zapamtiti da ako se stvari zaokrenu u smeru tame završićemo na mestu istinske opasnosti. Zato budite pažljivi – apelovao je Haruki Murakami ostavivši za kraj i ovu poruku:
– Nadam se da će biti nekog mira u svetu…
Bonus video: Ruski pisci
