1
"Ja sam veliki mudrac na vrhu planine", kaže Margaret Atvud sa osmehom u video pozivu iz svog doma u Torontu i dodaje: "Ako ste doživeli određene godine, ljudi misle da nešto znate jer još nisu stigli do toga".
Iza čuvene književnice Margaret Atvud (84) nekoliko je burnih godina u kojima je njena „Sluškinjina priča“ postala hit TV serija; zatim je objavila dugoočekivani nastavak „Svedočanstva“, dobivši „Bukera“ 2019; ali i smrt njenog partnera romanopisca Grema Gibsona koji je umro od moždanog udara dva dana nakon lansiranja romana u Velikoj Britaniji. Margaret Atvud je snažno i tada nastavila turneju.
Do svoje 84. godine objavila je knjigu pesama u znak sećanja na Gibsona; te brojne romane i eseje koji su objavljeni i u našoj zemlji poput – „Proročica“, „Život pre čoveka“, „Đavolji nakot“, „Godina potopa“, „Moralni poremećaj“… Ovih dana teško da može da izađe u javnost bez zahteva za selfije.
– Najopasnija lokacija je ženski toalet – poverava se šaljivo ona.
Krajem prošle godine, Etvud je ugradila novi pejsmejker, a o opasnostima starosti pisala je između ostalog u novoj zbirci priča „Cut & Thirst“.
„Ne govori ‘stari’, već ‘stariji'“, insistira jedna od tri prijateljice, dok se sastaju da planiraju ubistva devetoro pisaca, kao osvetu za sabotiranje reputacije spisateljice dugi niz godina unazad. Priča je oštra i blistava, piše „Gardijan“. Njene „tri bezazlene starije dame sa doktoratom“ spremaju zaveru protiv knjiških nasilnika.
Zanimljivo, ova književna svađa je očigledno zasnovana na stvarnim događajima, mišljenje je novinara, a Atvud u glas odgovara:
– Kako ne bi bilo? U doba Martina Amisa, takve stvari su se događale. Ali, ne radi se o Amisu i prijateljima, u njihovom razmetljivom vrhuncu. To je jedna od onih situacija u kojima znaš ko si – sve je što će ona reći.
Atvud voli da gleda na duge staze, ističući da su „književne svađe dugotrajna stvar. Još od rimskih vremena oni su jedni o drugima tračarili“.
– Iako su posledice takvih prepirki daleko toksičnije nego u vremenima pisama otrovnim perom u književnim časopisima, mislim da prolazimo kroz tu fazu ponašanja – razmišlja Atvud o onome što ona naziva „savremenom giljotinacijom“ putem društvenih medija, predviđajući da će „taj haos“ na kraju nestati zbog trenutnih kulturnih ratova.
Sve tri junakinje iz „Cut & Thirst“ su akademici u panziji, jedna od njih – Leoni specijalizovana je za Francusku revoluciju. Atvud je zato u poslednje vreme mnogo čitala o francuskoj revoluciji:
– Bila je to grudva snega koja počinje da se kotrlja niz brdo, a onda postaje sve veća i veća. U svakom trenutku ljudi su mogli da donesu odluke koje bi je okrenule na drugu stranu. To je bio šablon za mnogo kasnijih revolucija, i na levoj i na desnoj strani, i među njih bih svrstala i Trampov pokret Maga.
U tekstu za „Gardijan“ nakon napada na Salmana Ruždija u avgustu 2022, Atvud je napisala da je američka demokratija ugrožena kao nikada ranije.
– Definitivno je ugrožena – kaže ona sada, iako nerado predviđa izborni rezultat:
– Mnogo stvari može da se desi između sada i tada. Bilo ko od ovih ljudi mogao bi se jednostavno predomisliti.
Književnica je vrlo jasna u pogledu toga šta će ishod značiti:
– Imate izbor između nekoga ko će bez sumnje, i to je rekao, nametnuti osvetničku tiraniju, i druge osobe koja to neće. Dobijate diktatore kada su vremena loša i haotična, jer su ljudi voljni da trguju svojim demokratskim pravima za nekoga ko kaže da stvari može da popravi. To je obično laž! Ali, tako se stiže na tu poziciju.
Pitanja slobode izražavanja su trenutno „centar“, smatra ona, dok se i levica i desnica okreću cenzuri.
– „Ovu knjigu morate da odnesete iz škole jer povređuje osećanja mog deteta“, kaže jedna strana, a druga poručuje: „Pa ova druga knjiga povređuje osećanja mog deteta, morate da je izbacite“. Tako se nastavlja sve dok ne ostane ijedna knjiga. Ako odete predaleko u bilo kom smeru, ugasićete politički govor – kaže Atvud ističući da uprkos svemu ne misli da će se to dogoditi u Britaniji u skorije vreme.
– Britanci su prilično zajedljivi, možda ste primetili. To se dešava najviše u delovima Amerike!
Kada Atvud govori, svet sluša, sa dobrim razlogom: finansijski krah, uspon ekstremne desnice i narušavanje ženskih sloboda poslednjih godina, sve je predvidela u njenom radu.
– Samo obraćam pažnju – voli da kaže.
Njen status međunarodnog blaga i proroka znači da je često traže za mišljenje o najnovijim temama dana, kao i za panel diskusije i događaje.
– Ja sam neka vrsta hodajuće ankete javnog mnjenja. Mogu reći po pitanjima koja mi ljudi postavljaju šta im je na umu. Šta je ono čime su opsednuti u ovom trenutku. Zaokret u pravima žena, sa odlukom od samo ovog meseca da se potpuna zabrana abortusa iz 1864. primenjuje u Arizoni, na primer, visoko je na listi.
Ali, kao i uvek, pažljivo naglašava da ne postoji jedan odgovor na pitanja o budućnosti žena:
– Moram da pitam koje žene? Koliko stare? Koja država? Postoji mnogo različitih varijacija žena.
Svoju otvorenost pripisuje činjenici da „nema posao“:
– Možete reći stvari kojih bi se drugi ljudi mogli plašiti jer će izgubiti posao ili će biti „otkazani“. Na primer, nakon pokreta #MeToo, optužena sam da sam „loša feministkinja“ jer sam zahtevala pošteno saslušanje za kanadskog predavača kreativnog pisanja koji je otpušten zbog seksualnog uznemiravanja.
Još jednom se vraća na Francusku revoluciju i grupu poznatu kao „žabe močvare“:
– Žabe su obično bile prilično ćutljive, ali su držale ravnotežu snaga. Bilo da su u Francuskoj iz 18. veka ili u močvari moderne američke politike, žabama se uvek udvaraju oni koji su ekstremni da bi osvojili svoje glasove. Dakle, nije loše biti tiha osoba u sredini. Lično nisam takva jer ja ne ćutim. Ali, osećam da je moj stav o ovim stvarima obično više prema sredini nego bilo gde drugde.
Ukratko, ona je rigorozno ravnopravna u svemu.
– Nervirajuće, zar ne – slaže se ona ali ističe da je to nije uvek spašavalo jer „to znači da vas napadaju obe strane“.
Dok su je nekada pitali zašto mrzi muškarce, sada svi žele da znaju „ima li nade?“ Obično ona na ovo pitanje ne odgovara konsultujući svoju kristalnu kuglu, već gledajući u prošlost:
– Svaka generacija ima tendenciju da misli da živi kroz poslednja vremena – tvrdi kao neko rođen na ivici Drugog svetskog rata i neko ko je upravo objavila svoju prvu knjigu u vreme kubanske raketne krize.
– Nada sama po sebi dolazi sa sobom. Dolazi sa ljudskim bićem. Dolazi sa gramatikom koju smo osmislili, koja nam omogućava da razgovaramo o budućnosti, koja još ne postoji. To je konstrukt mašte.
Kada je imala 18 godina, napisala je priču o starijoj ženi, koja je „bila prašnjava i istrošena i bez nade i pokrivena paučinom…“
– A ta osoba je imala 40 godina!
Sada, skoro na polovini njene devete decenije, na Margaret nema paučine. Ona povremeno prekine zoom sastanak da bi „skočila“ do radne sobe (uređena gomila knjiga i fotografija), vraćajući se sa knjigom koju želi da preporuči: onu o utopijskim eksperimentima ili knjigu o nasilnom ponašanju – večeras prisustvuje akciji prikupljanja sredstava za kanadsku organizaciju “Shelter Movers”, koja pomaže žrtvama nasilja u porodici.
Poput starijih dama u „Cut & Thirst“, kada se nađe sa svojim prijateljima, postoji rutinski zdravstveni pregled. „Organski recital“, kako ga zovu: „moždani udar; loš pad; napuknut pršljen od prebrzog prelaska preko neravnine.“
– Lista se nastavlja – kaže ona šaljivo.
Za samu Atvud, „ništa se nije promenilo”. Upravo se vratila sa nekoliko meseci pisanja u San Migelu u Meksiku – „prilično je klizavo u Torontu u februaru i martu“ – gde je takođe imala stalan priliv gostiju, “pod uslovom da oni sve kuvaju”.
Nakon godina insistiranja da nikada neće napisati memoare, ona konačno radi upravo to.
– Oni su se udružili sa mnom – kaže ona o svom uredniku i agentima dodajući da se “jako zabavlja”:
– Ja sam inherentno neozbiljna osoba i ono čega se obično sećate su glupe stvari koje su se desile. Još nisam stigla do tužnih delova. Svi su još živi.
Obratite pažnju, kaže ona strogo:
– Ja sam iz druge generacije. Mi ne tugujemo u javnosti!
Pišući o svojoj odluci da nastavi turneju po Velikoj Britaniji za „Svedočanstva“ nakon Gibsonove smrti, ona pita:
– Imajući izbor između hotelskih soba i događaja i ljudi s jedne strane, i prazne kuće i prazne stolice s druge, što biste izabrali, dragi čitaoče?
Prazna kuća i prazna stolica došli su joj kasnije, piše ona, „kao što takve stvari rade“. Ali, ona tuguje pišući. Elegične priče Nell i Tig o dugom braku koje uokviruju njenu najnoviju zbirku „Old Babes in the Wood“, nežne su depeše iz prazne kuće, u kojoj Nell živi „ponovo kao student“ nakon Tigove smrti. Preplavljene tugom, ove priče spadaju među najličnije njeno pisanje.
– Sve u njima je istina. Mnogo sam ga volela – piše ona u pesmi “Dearly”.
Sledećeg meseca odlazi na svoje godišnje putovanje na ostrvo Peli, gde bi ona i Gibson uvek išli zbog ptica u maju (tamo je osnovao Opservatoriju za ptice). Nasledila je nekoliko njegovih projekata kako bi bila zauzeta. Zatim odlazi na književni festival u Dablinu, gde se pojavljuje na događaju sa Meri Robinson, bivšom – prvom ženom – predsednicom Irske, i američkom muzičarkom Lori Anderson. Na jesen odlazi u London na premijeru baleta svoje distopijske trilogije “MaddAddam” (o grupi preživelih posle globalne pandemije), velikog hita u Torontu 2022. godine, na kojem je sarađivala sa koreografom Vejnom Mekgregorom. U još jednom slučaju alarmantnog Atvudovskog predviđanja, balet je trebalo da bude otvoren u Kraljevskoj operi 2020. godine, ali je odložen zbog Kovida.
– Volim način na koji ljudi koriste reč „još uvek“! Bože moj, da li je ona JOŠ UVEK živa? . šaljivo kroz osmeh zaključuje Margaret Atvud.
Bonus video: Književnost za najmlađe Dragana Mladenović
