0
"Nimona" je najbolji film koji ćete ove godine moći da pogledate. I ne samo da je najbolji, već još jednom demonstrira da animirani filmovi danas predstavljaju najzabavnije i "najsnalažljivije" holivudske filmove koji rade baš ono što se od njih traži, ali nam to ne trljaju na nos. S tim što bi bilo lepo od mene da ovo "holivudske" suzim samo na Netflixovu produkciju koja zahvaljujući ostvarenjima poput "Wendell & Wild", "The Sea Beast" i "Gillermo Del Toro's Pinocchio" za par kopalja stoji iznad sve ostale animirane produkcije, a o čemu se ne priča dovoljno...
Nimona (2023, r. Nick Bruno & Troy Quane)
Iza ovog filma mahom stoji rediteljsko-scenaristička ekipa koja nam je pre par godina poklonila zabavan, ali ni prineti ovoliko hrabar, neposredan, inventivan i vešto spakovan, „Spies in Disguies“ i što je još bitnije (i izgleda neophodno) – svi oni bave se samo animiranim filmovima. To iskustvo im omogućuje da jasno vide gde su granice tog sveta, kao i kuda se one mogu pomerati.
Posle silnih Merida i Moana koje su bile ženske heroine namesto muških, stiže nam Nimona, mala „šejpšifterka“ (u nedostatku preciznije srpske reči) koja izgleda kao da je ispala iz muzičke trupe Gorillaz i odatle ponela malo više njihove bahatosti koja joj u isto vreme daje šmek i čini je živom i drugačijom od druge „dece“ koju viđamo po ovakvim filmovima. Ona živi kao otpadnik u jednoj futurističkoj kraljevini koja već hiljadama godina živi po ustrojstvima svoje pra-osnivačice Gloreth, koja je pobedila zmaja i omogućila mir i osnivanje kraljevine. Kada jedan od vitezova-superzvezda (Nimonin omiljeni) koji čuvaju mir slučajno ubije kraljicu, ona mu postaje pomoćnik u potrazi za pravim krivcem.
To da je pomenuti vitez gej, da mu je dečko također u viteškom timu, da u filmu imamo, mislim, prvi animirani gej poljubac, da je glavna negativka heteroseksulana žena koja predstavlja i čuva tvrdi, patrijarhalni poredak su sve lepe i neočekivane stvari, ne bačene nam u lice, koje zapravo savršeno „nenametljivo“ funkcionišu unutar priče. I ostaju u senci, pre svega, apsolutno neodoljive i zarazne Nimonine harizme koja poput desetina petropanaste dece nosi nestašluke spolja da sakrije usamljenost i odbačenost iznutra.
„Nimona“ je jedna velelepna, bajkolika (anti-bajkolika) metafora o tome koliko nas odbačenost može učiniti (osvetoljubivim) čudovištima i koliko je malo potrebno da se osetimo dostojanstvenim. I ta metafora je paradoksalno ispričana kroz toliko dečačke akcije, toliko autentičnog i neisfoliranog humora, kroz toliko zabavnih i atipičnih scena i kroz toliko malo potrebe da nas društveno angažuje i dobar, pa i najmanji, deo sebe opravda time. Nimona je dečja „taksi-drajverka“, ako me razumete. Njen odnos prema licemerju i svetlima Kraljevine je odnos Travisa Bicklea prema Njujorku i Americi sedamdesetih, jedna trpnja izopštenja i veština ruganja, uz dobro skriveno srce koje juri svoju priliku da zaživi ljudskošću. Ako mi ne verujete, vi ste debela svinja. Eto.
Pri kraju filma ima jedna čudesna scena, koju bih rado poslao u filmsku antologiju, u kojoj godzilasti, crno-beli zmaj biva na korak od samo-žrtvovanja tiraniji ljudskog bezumlja i netolerancije. Tom scenom „Nimona“ transcendira žanr, format i sebe samu i biva onaj biserni umetnički trenutak u kome se bol naše (ljudske) prirode izjednačuje sa crnom prazninom kosmosa. A vi mislili „crtani“ da izbejbisituje decu na sat i po…
OCENA: 10/ 10
Bonus video: Alfred Hičkok
