2
Bilo mi je zanimljivo da pratim ženu koja ima sve, zahvaljujući sopstvenom obrazovanju, veštinama, znanju, snažnom karakteru, a onda se emotivno urušava iznutra i shvata svu prazninu svoga života, kaže za Nova.rs Mirjana Karanović.
„Moja junakinja je ona koju svako istovremeno žali, ali joj i zavidi.“ Tim rečima Mirjane Karanović, koje je izrekla u Sarajevu, mogao bi se sumirati novi, drugi rediteljski poduhvat glumice “Majka Mara”. Ostvarenje je imalo svetsku premijeru na nedavno završenom 30. Sarajevo film festivalu, a ovih dana je u takmičarskoj selekciji Hercegnovskog festivala.
Iako je u Sarajevu film prikazan u glavnom, takmičarskom programu, ali van konkurencije, glumica i rediteljka Mirjana Karanović priznaje u razgovoru za Nova.rs, koji je vođen dan nakon što je “Majku Maru” predstavila svetu u prestonici BiH, da je svetska premijera na ovakvom festivalu “više nego kvalitetna referenca”:
– Ako vam je film premijeru imao u Sarajevu, to je odlična preporuka za ostale festivale. Kad “izađete” na dobrom festivalu, drugi, koji prave svoje repertoare i selektuju, uglavnom se referišu na filmove koji su učesnici onih koji imaju težinu.
Svi filmovi se, objašnjava Karanovićeva, bore da uđu na prestižne festivale, a za male kinematografije, poput naše, to je veoma teško:
– Mnogo kinematografski moćnije zemlje, na neki način, već automatski imaju rezervisano mesto na važnim festivalima A kategorije, poput Kana, Berlina ili Venecije. I zato je dobro biti ovde u Sarajevu, jer je jak festival i van granica regiona – kaže naša sagovornica.
Iako Karanovićevoj prestižni festivali nisu strani, pitamo je ima li, opet, tremu kad prvi put izlazi pred publiku naročito kao rediteljka, s obzirom na to da joj je “Majka Mara” drugi režiserski poduhvat?
– Uvek imaš neku vrstu uzbuđenja, ne nužno treme, kad izlaziš pred publiku. Ne možeš to da kontrolišeš. Za sebe možeš da misliš da si najbolji ili najgori, ali publika ima svoju percepciju. I zato je scenska umetnost ta koja u velikoj meri uključuje publiku u svet koji stvara. Svi oni koji prave scenska umetnička dela zavise od publike, od interakcije s njom. Šta mi vredi da napravim film, ako ga niko ne vidi? Mada, moram da priznam da često i u pozorištu, i kad radim film, pomislim kako je najlepši sam proces rada, i da bih volela da nikada ne izađem pred publiku. Uvek kažem sebi: “Kako bi bilo divno da nastavimo da probamo zauvek, da nikada ne bude premijere”, jer to je taj trenutak u kom moraš da osvestiš, na osnovu reakcije publike, da li je to dobro, da li je ičemu vodilo, ili je uzalud potrošeno vreme – priznaje umetnica.
A Sarajevo, i uopšte Bosna i Hercegovina, imaju posebno mesto u privatnom i profesionalnom životu glumice i rediteljke. Ne samo da njena porodica poreklo vuče iz Bosne, već je pre nekoliko godina proglašena počasnom građankom Sarajeva:
– Ja sam po poreklu Bosanka. Ali, da, počela sam ovde prvo u pozorištu, i to igrajući redovni repertoar u Kamernom teatru, nastavila sam u Narodnom pozorištu Sarajevo, a radili smo i razne teatarske koprodukcije. Igrala sam i u tri bosanska filma, od kojih je “Grbavica” najpoznatiji. Posle rata na ovim prostorima igrala sam u još jednom filmu Jasmile Žbanić “Na putu” i u ostvarenju “Go West” Ahmeda Imamovića – objašnjava, dodajući i da je inicijalna kapisla za film “Majka Mara” bila, opet, Bosna. Naime, u Zenici je igrala predstavu po komadu Tanje Šljivar “Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali”, u kojoj postoji lik Mare, koja je izgubila sina i nakon što sretne jednog mladog muškarca zapita se šta je sadržaj njenog života…
A u filmu, u kom je koscenaristkinja, uz Maju Pelević i Ognjena Sviličića, Mara je uspešna poslovna žena, skrhana zbog prerane smrti sina Nemanje. Emotivno se otuđuje i odbija da komunicira s porodicom i prijateljima. Prolazi težak proces žalovanja, da bi ga okončala s pojavom jednog mladog muškarca. Nakon što upozna Milana, Nemanjinog bliskog prijatelja, u odnosu s njim pronalazi utehu i mir.
Na pitanje zašto neki na ovom tlu još poimaju žene kroz prizmu patrijarhalnog principa, Karanovićeva se poziva na viševekovnu istoriju:
– Taj poredak moći potiče iz vremena kada je fizička snaga bila na ceni. Da ne govorim o religiji, koja je postavila hijerarhiju važnosti uloga, onoga šta se očekuje od žena, a šta od muškaraca da bi društvo opstalo u opasnim vremenima. A to su bila vremena beskrajnih sukoba u kojima se postavila čvrsta struktura moći. A danas, kako se način na koji se moć stiče menja, i kako su žene izborile prava koja su im bila uskraćena u prošlosti, menja se i to. Kad pričam o ženskim pravima – govorim o pravu glasa, pa prekretnicu koju je donela antibebi pilula, odnosno kontracepcija, iako često zaboravljamo koliko je bitna i ne možemo da zamislimo da je postojalo vreme kada su žene morale da rađaju. Sve to oslobodilo je žene da počnu da razmišljaju o svom identitetu, budućnosti, mogućnostima i dovelo je do toga da danas postoji, čini mi se, nikad intenzivnija bitka između ženskog i muškog principa. Mislim da će ona trajati dok ne pronađemo način da komuniciramo između sebe bez potrebe da jedni druge savladamo i pokorimo. To je večna ljudska potreba da se osvoji moć, da ti niko ne može ništa. Ali, sada takvu moć žele i žene i muškarci – smatra naša sagovornica.
Upitana koliko Mara refektuje ženu s ovih prostora danas, priča da joj je namera bila da prikaže “netipičnu ženu”. Kao i u prvom filmu koji je režirala “Dobra žena”, s jedne strane je tipična, a s druge život koji vodi je izdvaja iz mase:
– I uložila je ogroman napor u životu da se izdvoji. Da osvoji prostor u kojem će biti nedodirljiva. Zanimalo me je šta će biti sa ženom koja nema načina da počne iz početka život, jer kad si mlad i dese ti se tragedije, postoje načini da se podigneš i nastaviš život, probaš ponovo. Izgubiš posao, ljubav, decu, roditelje, ali neko će ti pomoći. A Mara je u poziciji kada više ne može da ima drugo dete, gde je taj deo života završen za nju i gubi tlo pod nogama. Bilo mi je zanimljivo da pratim takvu ženu koja ima sve, status i položaj i to zahvaljujući sopstvenom obrazovanju, veštinama, znanju, snažnom karakteru, a onda se emotivno urušava iznutra i shvata svu prazninu svoga života.
Na pitanje koliko je sebe lično, bar kad je posredi snaga, unela u lik Mare, odgovara:
– Ja sam razumela to preispitivanje, razmišljanje o tome da li je, kad imaš preko 50 godina, sve gotovo, da li je život završen? Jer čemu sve – mnogo si bliže smrti nego životu koji si pre toga imala? I da li uopšte postoji budućnost, odnosno da li se treba pomiriti i čekati krajnji datum… To jesu pitanja koja sam sebi postavljala kada sam prešla starosnu granicu od pola veka. I razumem to razmišljanje, ideju da nisi siguran šta ti možeš dalje. Kad si mlad, uvek imaš budućnost, ideje za to šta želiš da postigneš. Zato je za mene veliko dostignuće da u ovim godinama imam velike planove za budućnost i često moram da odbacujem neke stvari da bih mogla da postignem sve ono što želim. Kad bih mogla da živim dva paralelna života i uradim sve što želim… (smeh)
Vizuelnost filma, u kom, pored nje igraju i Vučić Perović, Boris lsaković, Jasna Žalica, Alen Liverić, Pavle Čemerikić i Jelena Ćuruvija, bila joj je, naglašava, veoma bitna jer odražava Marin status u društvu:
– A više od 90 odsto ljudi, ne samo u Srbiji, ne može ni da sanja takav status, da živi u takvim uslovima, da ima sve što i Mara. Za mnoge ljude je to gotovo idealna pozicija. Sanjaš da jednoga dana imaš takvu velelepnu kuću sa bazenom, da živiš život ne razmišljajući o parama, da imaš uvek dovoljno, da možeš sebi da priuštiš sve. Da nema stvari koja te frustrira. Zato je scenografija, kamera, kako to vizuelno izgleda bilo vrlo bitno. Kad smo radili prvi film “Dobra žena”, snimali smo kamerom iz ruke, jer smo hteli da postignemo dokumentarnost. Kamera je bila svedok onoga što se dešava ispred. A ovde su kamera i scenografija praktično imale ulogu u filmu, da donesu nešto na osnovu čega uklapaš utiske zajedno s pričom – objašnjava Karanovićeva.
Posle višedecenijskog angažmana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Mirjana Karanović je prešla na Crveni krst, u Beogradsko dramsko pozorište, za koje smatra da je teatar s najvećim potencijalom i najboljim repertoarom:
– Tamo mi se nude najzanimljivije uloge. Tu ću tokom naredne sezone nastaviti da igram predstave, ali iduća godina je za mene godina priprema za film, tako da neću mnogo raditi u teatru. Možda dve predstave… Najviše ću se fokusirati na pripreme novog filma “Narodna drama”.
Bonus video: Džon Torturo na Sarajevo film festivalu
