Hrabre me mladi ljudi, studenti, i kolege, mladi glumci koji pokazuju da možemo da se oslonimo na njih da će nastaviti dalje. Uloga mladosti i jeste da bude buntovna, kaže za Nova.rs velika glumica.
Godina za nama Mirjani Karanović donela je prestižno priznanje „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos umetnosti glume. Ovo priznanje samo je poslednje u nizu čiji je Karanovićeva laureat. Prethodili su mu Sterijine nagrade, „Žanka Stokić“, statueta „Ćuran“, „Tatjana Lukjanova“ i ono najveće – „Dobričin prsten“. Iza svih tih „predmeta“ na polici, kako u razgovoru za naš portal ističe Mirjana Karanović, stoji veliki trud, posvećenost i borba da se nikada ne sklizne ispod granice koju je postavila s „Petrijinim vencem“.
– Dobila sam nekoliko nagrada za životno delo. One dođu sa iskustvom, godinama, stažom, trudom… Posle uloge Petrije, koja me je lansirala, nisam htela da idem ispod nivoa kvaliteta tad postavljenog. Čitav život sam se zato borila sa sobom i unapređivala se kako bih bila što bolja. Potpuno sam predana glumi, ona je smisao i učinila me je ovakvom kakva sam danas – iskrena je glumica, s kojom smo razgovarali u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je ove godine očekuju čak tri premijere: “Gidionov čvor” (20. februara), “Svet zaslužuje kraj sveta” (6. april) i “Čovek slon” (25. maja).
Sva tri komada na svoj način apostrofiraju nasilje, kako nad detetom, ženama ili spram onog drugačijeg, spram drugosti… Pitamo zato da li zbog svega toga “svet zaslužuje kraj sveta”?
– Ljudski je da nekad pomislimo da je bolje da nas nema, da bi se završile sve naše muke. Nažalost, ima onih koji za tim i posegnu. Završe život, jer ne mogu više da se suočavaju sa svim što ih čeka. Ali, mislim da je zato suština bivstvovanja u borbi! Naravno da je ljubav važna kao podrška, bitno je imati ljude koji će u toj borbi biti uz vas, ali suština čovečanstva jeste da se bori za svaki novi dan – ocenjuje Mirjana Karanović.
Umetnost se, naglašava, upravo time i bavi, sudarom Erosa i Tanatosa, i ono što je najvažnije – podseća one u mračnoj sali da nisu usamljeni u borbi:
– Sa scene poručujemo: “I mi delimo sa vama napor da ostanemo živi u ovom trenutku, ovakvom društvu, stašnom svetu i tragedijama koje nas okružuju!” Nevolje ne smeju da nas unište, naprotiv. Sav taj ljudski napor i raspon emocija nosim u sebi, prepoznajem ga i kao čovek i glumica. Zbog toga se toliko i trudim da životno iskustvo uložim u svoj posao i zato mi gluma daje smisao.
U “Gidionovom čvoru”, duodrami američke spisateljice Džone Adams, koju režira Jana Maričić, kroz dijalog nastavnice i majke deteta koje se ubilo, posredno se provlači i priča o životu dece u savremenim okolnostima, uticaju roditelja, škole, društvenih mreža i interneta. Priča o vršnjačkom nasilju, krivici, bolu, cenzuri političke korektnosti… Oslanja se, kako naša sagovornica ističe, i na strašnu tragediju koju smo doživeli 3. maja prošle godine u “Ribnikaru”.
– Deca u najvećoj meri zavise od odraslih, reaguju na stvarnost koja ih okružuje, a njihov um i duh na nepredvidiv način upijaju život koji se dešava oko njih. Ali, nemaju odgovornost. To je tragično, jer dete čini zločin. Očekivano je da se odrasli pitaju koliko su doprineli tome, i šta treba uraditi da nam deca ne budu žrtve trauma? Kako da ih pripremimo za život u kojem će imati potrebnu hrabrost i snagu…
Najvažnije je, smatra, kako vaspitamo najmlađe, koliko im pružamo podršku da se ne osete usamljenima.
– Dete nema uvid u iskustvo drugih, misli da je jedino i da se samo suočava sa svojim demonima. Potrebno je da ih roditelji vide, čuju, da prestanu da ih ignorišu i tretiraju kao nevine, naivne, pa i malo priglupe. Mladi sve razumeju i odrasli moraju da prihvate odgovornost za to koliko svet, koji grade, utiče na decu. Deca ne treba da slušaju samo o ptičicama i cveću. Upijaju sve, a priče koje nose u sebi ne smeju nikome da ispričaju i odrastaju s užasnim tajnama koje niko nije hteo da čuje!
Problem je i u tome što mladi danas uopšte ne znaju zašto rađaju decu, već se drže starih obrazaca i društvenih normi, misleći da je to njihova dužnost ili nešto što će im dati smisao:
– Čujemo često kako žene kažu: “Ostvarila sam se kao majka.” Kao da je to neko sredstvo… A dete nije lutka koju roditelj posle igre vraća u kutiju. U prošlosti su postojali obrasci vaspitanja za kojim danas, nažalost, mnogi čeznu – strogost, batine, ćošak, klečanje na kukuruzu, razne vrste disciplinovanja. Ali, to mora ostati u prošlosti. Roditelji moraju da se bave detetom. Kao društvo smo tu prilično u zaostatku – kaže Karanovićava i dodaje da je mnogo teže za našu decu da se oslobode i onih drugih obrazaca – nasleđa mržnje i ratova.
– Srećom, mnoga deca uspevaju u određenim godinama da se odmaknu od svega pogrešnog čime su “hranjeni”. Ali, mnogo je onih danas oko nas koji su duhovno ubijeni, poraženi i razočarani u društvo u kojem su stasali…
Pitamo i da li se razočarala kada je reč o ovom društvu, s obzirom na to da je oduvek važila za glumicu koja nikada nije prezala da otvoreno govori o problemima koji nas okružuju?
– Hrabre me mladi ljudi, studenti, i kolege, mladi glumci koji pokazuju da možemo da se oslonimo na njih da će nastaviti dalje. Uloga mladosti i jeste da bude buntovna. Kakav si ti to mlad čovek ako ne želiš da sve srušiš i izgradiš novo? Normalno je da imaju želju da se bore neprestano. I treba, ne sme da postoji letargija! A, normalno je i da postoje stariji koji ne žele da se promeni ono na šta su navikli. Kao starija generacija, borim se da zaslužim poverenje mladih ljudi. Vidim da me poštuju, ne zato što sam starija, nego zato što radim stvari koje su u našem zajedničkom interesu. Mladi ljudi moraju da nađu saveznike u starijima, iskusnijima, kao što je njima potrebna mladost da bi ideje nastavile da žive. I kako bi, na kraju, došlo do neke promene – zaključuje Mirjana Karanović.
Bonus video: Poznato kada će se pozorište „Boško Buha“ konačno vratiti u svoju zgradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare