Obećala sam sebi da neću biti besna i ljuta zbog toga što mi neko nije dao ulogu: Glumica Jasmina Avramović govori za Nova.rs

Glumica Jasmina (Ranković) Avramović u svemu je atipična. Ne šminka se, kosu odavno ne farba, kako kaže, sviđaju joj se njene sede vlasi. Vreme najviše provodi u prirodi, voli da se istrči, ishoda, ispliva, uživa u umoru tela. Dodaje da nikada nije bila ambiciozna i da su joj emocija, intuicija i instinkt uvek bili jače strane od mozga. I da je znala da nikada neće biti imućna i da je možda i srećnija osoba od onih koji to jesu.

Prošle nedelje smo je posle dugo vremena gledali u premijernom izvođenju predstave “Mama”, psihološkom trileru o pojmu majčinstva iz pera Morgan Lojd Malkolm, u režiji Nebojše Bradića, na sceni Ateljea 212.- Sedam godina nisam igrala premijeru, a na repertoaru JDP imam samo jedan naslov, predstavu “Gospođica”, tako da je odgovornost bila na visokom nivou. Nisam tremaroš, nemam strah, nego neku vrstu pozitivne nervoze kao, recimo, oni konji što su u boksovima, pa samo čekaju da im podignu vratanca da krenu u trk. Dobro nam je išlo, divno smo sarađivali, Tamara Dragičević i Jelena Stupljanin su divne, lepo vaspitane i talentovane glumice, i mislim da smo svi uradili dobar posao - objašnjava Jasmina Avramović, sa kojom smo razgovarali u njenoj matičnoj kući, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je član već 39 godina.

U ovom komadu tumačite i majku i svekrvu glavnoj junakinji, potom tužiteljku… Šta je najintrigantnije u ovoj predstavi?- Samo mama ima četiri scene u kojoj je svaki put drugačija, kao da je neki drugi lik. Kad se sve sabere, to je jedno šest, sedam likova koje igram. Ne sećam se da sam čitala, niti gledala neku dramu sa temom o majčinstvu. Svi smo mi drugačiji, imamo različite osobine, sklopove ličnosti, pa su tako i sve mame drugačije. Tu je spektar pogleda i strahova na majčinstvo koji se analizira, jer majke izbegavaju da kažu da im je teško ili da im je bilo teško. To je prosto sramota. I to je ono o čemu se predstava bavi, o raznim tipovima majki.Da li ste bili iznenađeni što su se baš vas setili iz Ateljea 212?- Da, jer imaju dosta kvalitetnih glumica mojih godina, ali očigledno da su neke bile zauzete, neke nisu mogle zbog zdravstvenih problema... Igrala sam u toj kući, sredina mi nije bila strana. Pomislila sam samo, gde su me sad našli kad sam se već malo odljubila od pozorišta.

Šta vam je poljuljalo tu ljubav?- Glumu sam upisala jer sam se zaljubila u pozorište, za razliku od mladih danas koji to rade iz ljubavi prema TV serijama. Od prve predstave koju sam gledala kao dete u svom Valjevu, za mene je bila bajka, taj proces, kontakt sa publikom, to mi je odmah bilo blisko. U osnovnoj školi sam bila recitator, u gimnaziji u dramskoj sekciji, potom u amaterskom pozorištu “Abrašević”. I iako sam išla i u baletsku školu, igrala folklor, bavila se mnogo sportom, sve me je vuklo ka glumi. Čak i kada sam upisala svetsku književnost na Filološkom fakultetu, davala redovno ispite, nisam odustala. Stigla sam do užeg izbora, a sledeći put sam primljena u klasu Arsenija Jovanovića koji nas je još na studijama sve angažovao u svojoj kultnoj predstavi “Kolubarska bitka” u JDP-u. Tadašnji upravnik Janez Šenk tada je rekao da su im potrebni mladi ljudi, i nas troje je dobilo stipendiju. Prva velika uloga mi je bila u čudesnom “Putujućem pozorištu Šopalović”, divnoj drami, poeziji Ljube Simovića, u režiji Dejana Mijača. Uloge su se ređale… Ali, kada je JDP nastradao u požaru, sve je nekako otišlo nizbrdo.Koji period karijere smatrate najsrećnijim?- Bila sam pripravnik kada je Jovan Ćirilov došao na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Osećala sam se u tom periodu dobro, nekako me je tiho negovao. I ne samo mene, vodio je računa ne samo o glumcima, nego o svim zaposlenima. Čini mi se da sam bila njegova šoljica čaja. Nije mi delio komplimente, ali to je on. Samo jednom mi je rekao da njegovi prijatelji kažu da sam fantastična glumica, a ja nisam znala šta da odgovorim. Momenat kada mi je dao kockicu čokolade, njegova zamenica je prokomentarisala da je to znak blagonaklonosti jer samo to ni sa kim ne deli. U jednom trenutku htela sam da promenim pozorište, JDP sam osećala da je pomalo više muški teatar, i kada sam mu to rekla, Jovan me je zaustavio u toj nameri. Posle njegovog odlaska, više ništa nije bilo isto – priseća se Avramović.

Da li ste nekad pomislili da odustanete od glume?- Kada sam ostala u drugom stanju, održavala sam trudnoću i vratila sam se u moje Valjevo kod mame, prijalo mi je da budem blizu nje. Eto, opet se vraćamo na priču o mamama. Pomislila sam da ću moći čak možda i da ne budem glumica u slučaju da brak krene drugim putem od onog o kojem sam maštala. Svašta sam radila, držala sam u jednom periodu čak i časove aerobika, ali govorila sam sebi - drži se onoga što najbolje znaš da radiš. Priznajem, u jednom periodu malo sam bila tužna, nisam bila ljuta, to su one krizne glumačke godine kada ne možeš da igraš ni mlade ni stare, ako niko o tebi ne vodi računa da imaš posla. Međutim, kada mi se jedna starija, vrsna, rasna glumica poverila i isplakala zbog tretmana koji ima, obećala sam sebi da nikada neću biti tužna, ogorčena, besna i ljuta, zbog toga što mi neko nije dao posao.Koji je to momenat zbog kojeg ste sebi rekli - vredelo je?- Recimo, tokom izvođenja predstave “Ejmin pogled” u Ateljeu 212. Igrala sam finansijski propalu mamu koja je glumica, u totalnom haosu. I sve tešim ćerku, koju je tumačila Milica Mihajlović, da je sve OK, i ona kaže ”Mama, kad ćeš da uzmeš svoj život u svoje ruke”, a ja dramski odgovorim: “Ko može da uzme uopšte svoj život u svoje ruke? Niko!”. Iz sale se prolomio ženski glas: “Niko!”. Nastao je neverovatan muk, kao da su svi zajedno rekli: “Niko”. Tada sam osetila koja je to moć da uvučete publiku da se identifikuje sa nama na sceni.

Imate li danas dovoljno posla?- Više snimam nego pre, iako mi je vid na levom oku oštećen nakon moždanog udara. Ne žalim se, mogao je da udari na mozak ili srce, ovako mi je samo ugrozio lepotu. Ja sam već na drugoj godini studija sa divnim Vladom Andrićem radila TV seriju “Erićijada”, potom mnogo televizijskih drama. Nisam napravila ozbiljnu filmsku karijeru, odbijala sam uloge koje su u opisu bile, na primer, da u kadru prođem ogrnuta peškirom, dok neko tamo nešto lascivno radi. Smatrala sam da sam se školovala za ozbiljne dramske uloge. Tada se i nije mnogo snimalo, a prioritet je bila kuća u kojoj ste zaposleni, danas je sve drugačije.Bonus video: Jelena Stupljanin i Olja Bacić: Raspevavanje u kolima i uspavljivanje uz mjuzikl