U prirodi vlasti je da jako mali broj ljudi upravlja nad velikim brojem ljudi. I sad zamislite kako bi svet izgledao kada bi makar svako drugi rekao - “Ali moj posao je da to ne dozvolim i probajte kod nekog drugog”. Znači, da se časno obavlja posao. I da se volimo čisto, nevino i naivno kao Ajša i Gabriel, junaci mog romana, kaže Miodrag Majić.
„Dok sam pisao ‘Ostrvo pelikana’ želja mi je bila da čitalac shvati da ništa u životu nije onako kako izgleda na prvi pogled. Najveće zablude i izvor opasnosti su uverenje da nešto radite iz dobrih namera, podržani nekakvom zakonskom odredbom ili u ime neke institucije, u ovom slučaju Suda“, objašnjava u velikom intervjuu za Nova.rs Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, koji je književne vode uzburkao svojim prvencem „Deca zla“.
„Ostrvo pelikana“ prati dve paralelne priče. Sudbinu ostarelog penzionisanog sudije čiju karijeru je okončala jedna novinarka. Njih dvoje se sreću nakon izvesnog broja godina vraćajući se na slučaj koji ih je i spojio. A to je ta druga priča koja se tiče dvoje mladih Roma, osoba sa margina života, koji se iskreno zaljubljuju jedno u drugo, ne shvatajući da se nalaze na vrlo opasnom terenu.
Problematika vašeg romana svrstana je u nekoliko ravni. Šta im je zajedničko?
– Najveću opasnost nose te situacije gde ste legitimisani jer onda je sve dozvoljeno. I kao što se kaže u „Lorencaču”, koji je izveden na početku: “Ništa nije greh ako poštuješ naredbe sveštenika”. Tako i ovde vidimo preispitivanja kako se ponašaju ljudi koji su uvereni da obavljaju neke društveno pozitivne i odgovorne funkcije i da rade nešto plemenito, kao i dokle su sve spremni da idu, i u kom trenutku se u njima bude zločinci. To je dublja ravan ove priče koja preseca sva četiri aktera ovog romana. Kako na to gleda sudija koji je čitav svoj život postupao u ime zakona, kako on preispituje svoje odluke, kako svoje postupke preispituje mlada novinarka koja je ubeđena da je zastupala pravu stranu, odnosno zalagala se za pravo rešenje. I dvoje mladih koji upadaju u tu mrežu a ne znaju zašto. I to je apsurd ove priče jer oni do kraja ne shvataju zašto su tako nebitni postali bitni, oni koji su navikli da žive kao ljudi na koje niko ne obraća pažnju i u tome su imali svoju marginu slobode. Onog trenutka kada smo počeli da obraćamo pažnju na njih pravimo tragediju. Oni su se iz neznanja našli u stupici.
Naglasili ste da je vaš roman fikcija. Ipak, kada čitalac uroni u njega ima osećaj da je reč o dokumentarnoj građi. Posebno kada je reč o opisu sudija, kao i atmosferi u zatvoru.
– Mnogo je toga što ne možete da dokažete i to je lepota fikcije. Ima toliko toga što znate u svom poslu, što zbog godina iskustva, što kroz razgovore sa kolegama. Ali, kada bi vas izveli pred sud i rekli – “Oklevetao si me“, to bi bilo teško dokazati. Kao što su i krivična dela na koja smo s pravom osetljivi, kao što je korupcija, uvek je najteže dokazati jer se odvijaju u uskom krugu ljudi. Mi, manje-više u većini svojih ambijenata, znamo da prepoznamo ko je od naših kolega sklon nečemu.
Tako je i u pravosuđu. Što se tiče pritvorskih scena, ta neka zatvorska iskustva, nemam neposredna saznanja, zlobnici bi rekli – bar za sada. Ali imam dosta iskustva sa ljudima koji su bili iza rešetaka. Mnogo puta sam slušao te ispovesti, izveštaje psihijatara koji su sa njima radili, i kada se neke priče mnogo puta ponavljaju vidite da nije samo izmišljotina. Ali, ne treba to doživeti kao dokumentarnu građu. Trudim se da to ne bude nešto što će puko sablazniti čoveka. Kao i većina sudija krivičara znam mnogo ružnih priča, ali nije svaka vredna pričanja. Vredna je ona koja je u ulozi toga da doživite nešto drugo. Tako su i scene iz zatvora u romanu u službi priče šta je bila ona kazna koja je bila nevidljiva. Ona koju nismo videli kada smo onu primarnu donosili.
Isti je utisak i o sprezi medija sa državnim vrhom, koji se prožima kroz čitav roman, kao da ste pisali o sadašnjem vremenu?
– Danas je to bolje i efikasnije nego ikad. Slučaj sa medijima je takođe deo iskustva koji često ne možete da dokažete, jer se ti tragovi ne ostavljaju. Teško je to dokumentovati pošto se sve događa iza kulisa. Međutim, nemali broj slučajeva je bio kada sam učestvovao u nekakvim škakljivim, javnosti interesantnim političkim suđenjima, da su se vrlo brzo određene informacije koje uopšte nisu dostupne javnosti pojavljivale na naslovnicama. Mi smo znali ko to pronosi i kako taj sistem funkcioniše, kako se vraćaju usluge, i jedan deo toga je opisan i u ovoj priči.
Ali, nekako se o tom delu romana nije čulo u javnosti.
– Potpuno sam siguran da će vremenom i taj deo izazvati kontroverze i nemam problem sa tim. Meni bi bilo važno da ona izazove reakcije jer će se makar jedan deo ljudi, nadam se, zapitati i porazmisliti o tome šta je tu pročitalo.
U oba svoja romana ostajete na svom terenu, koji najbolje poznajete a za nas, širu javnost je nepoznanica. Kako se biraju sudije, po kom kriterijumu?
– Godinama se zalažem, posebno za više sudske instance, da razgovori sa kandidatima budu javni. Da javnost može da vidi i čuje ko su kandidati bar za sudije Apelacionog ili Vrhovnog kasacionog suda. Da se vidi ne samo ono šta su oni govorili na tom intervjuu, nego i šta su pitani. Da se vidi i ko su ti ljudi koji pitaju. To su užasno visoke funkcije, a javnost pojma nema ko su ti ljudi i odakle dolaze.
Nažalost, kao i u većini stvari kod nas, postoji jedan priličan jaz između onoga što su neki zakonski zahtevi, koji su manje-više u redu, kao što su i zakonska rešenja. Ono gde mi imamo najveći problem, civilizacijski, jeste to što je nama jaz između toga šta je zakonsko rešenje i onoga šta se u praksi dešava sad već nepodnošljivo. A to su dva potpuno različita sveta.
Zašto je to tako?
– Mi smo, bojim se, došli do situacije gde nam uopšte nije problem da napišemo bilo šta u zakonu. Često se i stranci čude kako olako prihvatamo neke zakone, ne shvataju da mi imamo kulturu da možemo da prihvatimo šta god hoćemo u zakonu jer mi i tako nećemo baš poštovati to u praksi. Tako da to je daleko veći problem u svemu, pa eto i kod izbora sudija. Imate nešto što su kriterijumi, što zahteva dostojne, visoko obrazovane, visoko moralne proverene profesionalce, a onda u praksi, naravno ne mislim da je to uvek tako, imate jedan broj slučajeva koji je sve samo ne to. Ali to je kao i u svakoj profesiji. Ne može se očekivati da jedno društvo ima pravosuđe, zdravstvo, novinarstvo, mnogo bolje nego što je ono samo.
U romanu se bavite i večnom temom o odnosu prava i pravde.
– Ona postoji od antičkih mislilaca do danas i niko neće naći konačni ključ, ali je problem ako o njoj ne razmišljamo. Jedno je kada razmišljate i kažete veoma mi je teško ali me to progoni, što mislim da bi svaki sudija morao da razmišlja. A drugo je ako uopšte o tome ne razmišljate, odnosno ako se kao sudija ponašate slično bilo kom drugom činovniku koji ima neku normu. Osećanja su nužna, iako ima nekih koji zagovaraju da sve prebacimo na mašine pa da se ukrštaju podaci i broje tri plus četiri i dođe se do nekog zbira. Mislim da to nikad ne može da ima smisla. Sudija mora da razmišlja o tome šta je posledica i šta su ostale moguće posledice njegovog dela i da zaista na tom figurativnom kantaru, a nije bez razloga što Justicija nosi terazije, odvaga šta je ispravno. Nije to samo vaganje da se pogleda koji je to član zakona, nego je to da se primeni jednu normu na neki događaj tako da se ta narušena jednakost, taj disbalans, vrati koliko god je moguće u ravnotežu.
Koliko je to izvodljivo?
– Bojim se da ih u uslovima u kojima mi ovde živimo ne treba preterano potencirati. Ljudi, pa tako i sudije, stešnjeni su svojim malim ličnim problemima, tragedijama, koje svi imamo. Odavno nemaju dovoljno sluha za ta neka fina podešavanja koja bi morala postojati. Ovo je vreme koje traži, nažalost, brzopotezna i jednostavna rešenja.
Na promociji knjige koja je održana u Dorćol platzu, rekli ste da vas ima u svakom od junaka romana „Ostrvo pelikana“.
– Pod tim sam mislio da je nemoguće izbeći da svoje iskustvo, vaspitanje, svoje misli, kao autor ne unesete, čak i kad se trudite da tu kameru objektivno postavite iznad junaka. Ja, i kada sam sagledavao Ajšu i Gabriela, pokušavao sam to uz pomoć saradnice na knjizi Biljane Sikimić. I opet ne možete izbeći neka svoja iskustva iz sudnice ili iz odrastanja sa ljudima sličnog kova. Možda i ne treba težiti nekom potpuno objektivnom romanu, možda on treba da bude na neki način i pečat onoga ko ga piše.
Zašto ste se odlučili da pišete?
– Moj odgovor je vrlo jednostavan – da se ne razbolim. Stručnjaci za ljudske duše kažu da se čovek najčešće razboli zbog onog što prećuti, što dugo u sebi potiskuje i krije. Bez obzira da li su razlozi da će izgubiti posao ili da će mu nešto zameriti partner. Ja sam najpre dugo ono što vidim a što me je tištalo, govorio u svom poslovnom ambijentu. Onda sam shvatio da je to, najblaže rečeno, nikakvog dometa. I potom sam o tome počeo da razgovaram sa ljudima van tog kruga i dogodio se paradoks jer sam uzbunio ove sa kojima sam prvo razgovarao. Našli su se uznemireni i rekli mi da iznosim napolje prljav veš iz naše institucije, na šta sam odgovorio da sam pokušao da ga prvo rešim unutra ali da niko nije pokazivao ne samo interesovanje, nego su me uveravali da prljavog veša nema, a ispadao je iz svih fioka. Tako sam počeo o tome da pišem i govorim jer sam se osećao loše.
U kom smislu ste se osećali loše?
– Moj svakodnevni posao se sastoji u kažnjavanju nekakvih prestupnika, a onda se desi da kao moram da ćutim na neke mnogo krupnije stvari, za društvo opasnije. Daleko od toga da nije opasno kada neko ukrade nekom novčanik ili obije prodavnicu, ali to nije ono što je za društvo najopasnije. Postoje daleko opasnije stvari i ja sam o tome počeo da pričam i onda su stvari krenule svojim tokom. Nekima se dopalo to što jedan sudija priča, mnogima se to nije svidelo, neki su se osetili ugroženim.
Svaka vaša izjava ili tekst koji se objavi izaziva veliki broj komentara, a sve češći su oni “Majića za predsednika“. Kako to komentarišete?
– Obično nikako, jer ljudi su skloni da vam pripisuju razne osobine a u mom slučaju su one uglavnom negativnog karaktera. A nekad i ove, koje bi trebalo da budu afirmativne. Mislim da to proističe iz jedne prilične obeznađenosti društva koje pokušava da nađe nekoga ko bi pokušao da učini nešto drugačije od onog u čemu žive i što vide u stvarnosti. Interesantno u ovom slučaju je to da vape za sudijom, što takođe može biti višeznačno, a što nas vraća na onu temu koju često aktiviram u javnosti – da nam možda najviše od svega fali pravda.
Kako onda tumačite to što naš državni vrh svakodnevno krši Ustav i to prolazi bez ikakve reakcije onih koji su za to nadležni?
– Da biste imali reakciju u takvim situacijama bilo bi nužno da postoje institucije. One su te koje nas štite bez obzira da li su to obični ljudi ili kao u ovom slučaju oni na najvišim pozicijama. Međutim, već sama činjenica o kojoj je mnogo puta govoreno, da mi nemamo te institucije, te čuvare ustavnosti i zakonitosti, osim nažalost na papiru, u najvećem broju slučajeva je kršenje Ustava. A ono počiva na ideji da vlast bilo kog čoveka nikako ne bi smela biti apsolutna, svemoguća. Ustav je taj koji to prepoznaje kao veliku opasnost za društvo i zbog toga je on uveo te kontrolore, rukovodeći se najboljim tradicijama još od Francuske revolucije pa naovamo, da se vlast podeli na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, koja je posebno značajna u demokratijama. Jer, ona je ta poslednja instanca, nakon Tužilaštva u krivičnim postupcima, kada sve ostalo zakaže. Međutim, mi vidimo da to nemamo, i zato o tome često govorim nailazeći na ozbiljne napade i kritike. To je kao kad organizam nema krvna zrnca koja vas štite jer ste onda podložni sreći koliko ćete izdržati i koliko će se sam izboriti da traje. To je opasno.
Rekli ste da bi zlo bilo pobeđeno, mora mu se stati na put, ne sme se bežati u olakšice. A to je i tema vašeg romana. Kako to uraditi?
– Vrlo jednostavno i vrlo teško. Odavno je to i u filozofiji raspravljano koliko je generalno bilo koja vrsta vladavine nad ljudima jedan paradoks, a pogotovo kada je reč o vladavini koja ne poštuje nekakve ustavne okvire. I u prirodi vlasti je da jako mali broj ljudi upravlja nad velikim brojem ljudi. I sad zamislite kako bi svet izgledao kada bi makar svako drugi rekao – “Ali moj posao je da to ne dozvolim i probajte kod nekog drugog”. Znači, da se časno obavlja posao. I da se volimo čisto, nevino i naivno kao Ajša i Gabriel, junaci ovog romana.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare