Bez podrške ministarstva za „Noću diku ljubim u šljiviku“

Kultura 08. jun. 202117:11
Podeli:
Maja Gojković
Maja Gojković. Foto: Ministarstvo kulture i informisanja/Promo

Na najnovijem konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije za finansiranje i sufinansiranje projekata iz oblasti izdavačke delatnosti - kapitalna dela, odbijen je rukopis antologije ljubavnih ojkača "Noću diku ljubim u šljiviku", iako je 2012. ojkača upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Iz tih razloga priređivač pomenute antologije, pesnik i lingvista, direktor Brankovog kola, Nenad Grujičić, uputio je otvoreno pismo ministarki Maji Gojković sa argumentacijom kojom dokazuje da se za pomenutu antologiju moralo naći makar nešto para, piše „Blic“.

Komisiju Ministarstva kulture koja je odlučivala o Konkursu, 16. januara, činili su: Selimir Radulović (predsednik), Enes Halilović i Milan Bjelogrlić. Obrazloženje kojim je rukopis odbijen predstavlja, po Grujičiću, neubedljivu birokratsku frazu sa maskom velikog licemerja.

– Famozna komisija kaže u svom mini-obrazloženju „da u ovim budžetskim okvirima prednost treba dati delima koja su u većoj meri usklađena sa prioritetima konkursa“.

Odlukom Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije od 18. juna 2012. godine ojkača je upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, pod inventarnim brojem 25, kao „poetsko-muzički oblik Srba Dinaraca-Krajišnika u Srbiji“.

Samim tim, upisom u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, Ministarstvo kulture Republike Srbije zakonski se obavezuje da čuva i štiti, podržava i materijalno pomaže ojkaču na svojim konkursima, i u drugim prilikama. To je, dakle, zakonska obaveza države Srbije. Tu krupnu činjenicu komisija je morala uzeti u obzir – kaže Grujičić.

Nenad Grujičić moli u pismu ministarku Gojković da nađe načina da se za ovu antologiju vanredno obezbede sredstva za štampanje.
– Inače, komisija je delila šakom i kapom – do milionskih iznosa, tamo nekima, za neke veoma čudovite knjige i projekte, a koje nisu od nacionalnog prioriteta.

Ovim, inače, ukazujem i na širu pojavu: da je ove godine na konkursima Ministarstva kulture Republike Srbije, za različite vidove negovanja i očuvanja tradicije iz oblasti nematerijalnog kulturnog nasleđa, odbijeno nekoliko zahteva od životnog interesa za srpsku krajišku (izbegličku i prognaničku) kulturu.

Neko bi mogao pomisliti da ogromna srpska krajiška populacija u Vojvodini, Beogradu i delovima Srbije služi pre svega kao mitingaško meso za političke skupove na otvorenom prostoru, jednom godišnje povodom obeležavanja „Oluje“ – ističe Grujičić.

On potom upoređuje krajišku ojkaču i panonski bećarac, koji je takođe važan deo našeg kulturnog nasleđa:
– Pre tri decenije, 1991. godine, na Smotri jugoslovenskog radija u Ohridu, emisija Radio Novog Sada „Od bećarca do ojkače“, čiji sam bio autor scenarija, osvojila je prvo mesto. Evo jednog laloškog bećarca: „Oči moje – dva mala bećara,/ premamiše lolu do oltara.“

Da, bećarac i ojkača, sa književnog stanovišta, jesu ista tvorevina – rimovana deseteračka minijatura, ali sa muzičkog – panonska i dinarska pevanija, različite kao nebo i zemlja. A na kraju, Hrvatska je kao ratni plen otela i upisala na liste Uneska i ojkaču i bećarac kao svoje, kao deo duhovne kulturne baštine čovečanstva – zaključuje Nenad Grujičić za „Blic“.

Komentari

Vaš komentar