Miljenko Jergović za Nova.rs: Kad se Novak oprosti od tenisa, u Hrvatskoj ćemo moći da gledamo Vimbldon

Razgovarali: Milan Vukelić i Bratislav Nikolić

Mene, recimo, zanima šta brojni ljudi misle - odgovara nam Miljenko Jergović na našu konstataciju da je jedan od retkih pisaca čije je mišljenje svima bitno, bilo da je to njegov stav o Đokoviću, Srbima i Hrvatima, ili o ratu u Ukrajini. U pitanju je, već decenijama, jedan od najvećih autora na ovim prostorima, a njegova nova knjiga “Rat” (Booka) je zbirka od čak 117 kratkih priča, koje se bave gradom i ljudima pod opsadom. Zato popularnog hrvatskog književnika za početak razgovora za Nova.rs pitamo nije li šokantno da i danas oko nas postoje gradovi pod opsadom?

- Moram priznati nije šokantno, premda sam bio istinski šokiran kad sam se u proleće 1992. našao u jednom takvom gradu. Ili, bolje rečeno, kada je moj rodni grad (Sarajevo, prim.aut.) postao takvo mesto. Nakon toga, svih ovih 30 godina trudim se da sačuvam svest o tome da se nekim drugim ljudima događa to da se jednog jutra probude u gradu pod opsadom. Na neki način, to je trajno stanje već hiljadama godina. Rat je krajnje primitivan, nimalo romantičan akt ljudskosti. Nijedna druga životinja ne ubija pripadnike svoje vrste. I nijedna druga životinja ne ubija, osim zbog prehrane. Takođe, nijedna životinja ne ubija zbog vere, nacije i političkog uverenja. Kažete da životinje nemaju veru, naciju i uverenja? To je tačno, ali šta su vera, nacija i uverenje ako se potvrđuju ubijanjem?

Mnogo je nežnosti, ljubavi i lepote u "Ratu", ali je još više okrutnosti, zverstva i užasa. Da li ste se plašili da ćete zagaziti na teritoriju moralisanja dok ste pisali ove priče? Utisak je da ste od toga bežali kao đavo od krsta, a sav horor je pred čitaoca bačen u sirovom obliku, skoro pa sa uživanjem.

- Od moralisanja, kao ni od plašenja ljudi paklom u kojem će završiti ako budu činili zlo, baš i nema koristi. Naročito u književnosti.

Ovom ste knjigom, čini se, malo dublje zagrabili iz izvora narodnog stvaralaštva, mitova i legendi. Na momente gotovo da prelazi u neku vrstu "gotičkog folklora" ili čak čist horor. Otkud ti momenti u vašem pisanju? Možemo li očekivati neki horor roman s potpisom Miljenka Jergovića?

- Sumnjam da ću pisati horor roman, iako me strah, kao ljudska i životinjska reakcija, zanima i privlači. Između ostalog i zato što sam u vrlo ranom detinjstvu bio skoro polulud od straha. Plašio sam se spavanja, jer bih, čim zaspim, sanjao neke užasavajuće snove. Neprestano sam imao noćne more, a ponekad ih imam i danas. Ali u detinjstvu, kada još ne postoji jasno određena razlika između jave i sna, bilo je nepodnošljivo iz kakve-takve stvarnosti svako veče tonuti u noćnu moru. Čini mi se da sam tek oko šeste-sedme godine sanjao nešto lepo ili ugodno. Neki dobar analitičar ili psihoterapeut verojatno bi mogao istražiti šta mi se događalo i gde je poreklo moje užasne traume. Ja to, na žalost ili srećom, ne znam. Ali ostao mi je veoma živ interes za strah, uz koji ide i neki osećaj solidarnosti, ili razumevanje za ljude koji se plaše. Nemam simpatija za neustrašive. Herojstva raznih vrsta gotovo da su mi i odbojna. A odbojno mi je i ono, kod naših naroda i narodnosti tako rašireno, slavljenje raznih smislenih ili postupno besmislenih junaštava. I Srbi i Hrvati u svojim su istorijama, stvarnim ili izmišljenim, oduvek obilovali onima koji su bili spremni da žrtvuju i sebe, ali i sve oko sebe, za neke kolektivne ciljeve. Činili su to počesto i ne vodeći računa o tome koliko su ti ciljevi moralno ispravni, ili koliko su u skladu s nekim univerzalnim, nadnacionalnim i hršćanskim doživljajem dobra. Ono čega je, međutim, oduvek bilo kod naših naroda malo ili nikako, bili su sram i pokajanje. Svaki naš junak spreman je sto puta da pogine za pogrešnu stvar, ali da ne prizna da je bio u krivu, ili da je drugom učinio zlo. Srećni su narodi koji su svoju decu odgajali na sramu, a ne na junaštvu.

Puno ste već knjiga napisali, ali opet, kao da su juče izašli “Istorijska čitanka” i “Mama Leone”. Koji vam je najdraži period karijere, kad su u pitanju knjige, ali i prijem u javnosti?

- Naravno da mi je uvek najdraža poslednja knjiga. A što se tiče javnosti, ili mog društvenog položaja i načina na koji su mi tretirana dela, o tome radije ne razmišljam. Ako bih o tome mislio, možda bih se nasekirao. A možda bih počeo da kalkulišem s raspoloženjem javnosti. To je, pak, težak i mučan posao. Ako se njime baviš, ne možeš se baviti književnošću.

Da li mislite da se neka pitanja i odgovori vezano za srpsko-hrvatske odnose u javnosti stalno ponavljaju, i da već postoji zamor. A istovremeno to deluje kao večita tema koja nikada neće proći, i uvek će moći da se “izvuče voda iz tog bunara”?

- Celokupna nacionalna, to jest nacionalistička, dinamika u odnosima Srba i Hrvata, ili srpskih i hrvatskih nacionalističkih elita, zasnovana je na nečemu što se po stoti ili hiljaditi put ponavlja. S tim da Hrvati imaju Srbe kao svoju jedinu opsesiju, u odnosu na koju formiraju vlastiti identitet, jezik, pogled na svet, orijentaciju u svemiru, tako da bi se, u skladu s tom njihovom autopercepcijom, moglo reći da su Hrvati u stvari oni koji nisu Srbi, i kad bi, ne daj bože, nekim čudom nestalo Srba, ne bi više moglo biti ni Hrvata kao Ne-Srba. Srbi, opet, imaju više opsesivnih tema. Uz već pomalo marginalizovane Hrvate, to su, naravno, Albanci. Potom, Evropa i Zapad, s brojnim podtemama, od Vatikana preko Nemačke, sve do ozbiljnih deluzija na temu vlastite važnosti. Rekao bih da je Srbima lakše i da bi se Srbi lakše mogli izlečiti od samih sebe, jer Srbi nisu monotematski kao Hrvati. Hrvati će radije biti sluge i parije, konobari i sobarice, pretposlednji među svim evropskim narodima, ako će pritom znati da je Srbima još gore, i da su Srbi iza njih. Milije im je to, nego da budu bogati i poštovani, a da su Srbi još bogatiji i poštovaniji. Recimo, HRT već godinama ne prenosi velike svetske teniske turnire, svetska i evropska prvenstva u košarci. Šta mislite zašto? Tek onog dana kad se Novak Đoković oprosti od tenisa, u Hrvatskoj ćemo opet moći da na televiziji gledamo Vimbldon.

Aleksandar Vučić na poslednjim lokalnim izborima svojim političkim inženjeringom nije dozvolio da izgubi nijednu opštinu u Beogradu, što je još jedna zloupotreba demokratije koja traje već 12 godina. Mislite li da nam je on sudbina i sledećih decenija?

- Odgovor na to pitanje, čini mi se, vi znate mnogo bolje nego ja. Mogu samo reći da razmišljajući i o Srbiji, i o Hrvatskoj, jer ja imam tu čudnu maniju da o tim zemljama uvek razmišljam u paru, duboko žalim što mi nismo poput Francuza. Jeste li videli šta se u Francuskoj dogodilo kada je realna postala mogućnost da pobedi ekstremna, profašistička i rasistička desnica? Svi su se ujedinili da odbrane Republiku. Ta reč u Francuskoj nešto znači, ali bi lepo bilo da ona i kod nas nešto znači. Jednako kao što i reč demokratija u Francuskoj nešto znači. Reč demokratija znači i kod nas, ali značenje reči suprotno je nego u Francuskoj. U Srbiji i Hrvatskoj demokratija je bezuslovna vladavina većine, u kojoj manjina ne samo da nema nikakva prava, nego su oni koji ostaju u manjini pomalo već i krivi što su manjinci. A ako već nisu krivi, onda su glupi, perverzni, nastrani, jer nisu glasali za ono za šta je glasala većina.  U Francuskoj je demokratija sistem koji manjini jamči ne samo ljudsko dostojanstvo, nego stalnu brigu većine da to dostojanstvo ničim i nikad neće biti sistemski ugroženo. Kakva je u našim zemljama razlika između demokratije i diktature? U demokratiji se, kažete, izlazi na višestranačke izbore. Ali i u diktaturi po pravilu vladaju oni za koje bi glasala većina kad bi se o tome glasalo na izborima. U čemu je onda razlika, osim u toj uzaludnoj proceduri?

Pokojni hrvatski novinar Denis Kuljiš je jednom rekao: „Od Srbije me zanima samo Beograd.“ Je l’ vam to blisko?

- Nije. Srbija me, izvan Beograda, iz mnogih razloga zanima, uključujući i one književne, filmske, umetničke. Setim se, recimo, romana Dragoslava Mihailovića “Petrijin venac” i istoimenog filma Srđana Karanovića. Svet “Petrijinog venca” je i moj svet.

Imate već veliki broj prijatelja u Beogradu: akademik Vlada Kostić, reditelj Boris Miljković, pisci Dragan Velikić i Svetislav Basara, su samo neki od njih. Da ste kojim slučajem Beograđanin, šta bi vam najviše smetalo i protiv čega biste se borili?

- Da sam kojim slučajem Beograđanin, ili kad bih se kojim slučajem doselio u Beograd, mislim da bi me već nakon nekoliko nedelja ili meseci mnogo toga tako počelo nervirati, da bi u stalnim poređenjima srpskog i hrvatskog slučaja Srbi naglo počeli da budu na gubitku. I kao što mi se danas čini da je koješta u Beogradu bolje nego u Zagrebu, tada bi najednom postalo obrnuto. Ali prirodno je da bude tako.

„’Pogled na svet’ uspavljuje razum, savest i srce", napisao je Krleža u knjizi „Na rubu pameti“. Slažete se s tom rečenicom ili ne? Šta bi bio vaš “pogled na svet”?

- Ko sam ja da se slažem ili ne slažem sa Krležom? Osim toga, da nas on sad čuje, cinično bi primetio da se slažu cepanice, a da se ljudi saglašavaju ili suglašavaju. Pokušavam svoj pogled na svet, ili svetonazor, kako to Hrvati kažu, održavati živim i prisutnim. Ne bih rekao da je moj pogled ideološki određen, a ideološko je određenje ono što uspavljuje razum, savest i srce. U današnje vreme, naime, mrtve su sve ideologije, osim ideologije nacionalizma. A nacionalista, naročito u našem južnoslovenskom kontekstu, ne mogu biti. Ne mogu da zamislim grupu ljudi s kojom bih mogao imati više toga zajedničkog, nego sa čovekom kojeg ta grupa progoni. A svaka je grupa, svaki čopor, sklon tome da progoni pojedinca. Štaviše, na tome se grupa i potvrđuje, i ostvaruje. Ja to ne mogu, ni zbog vlastitog straha, ni srama.

Bonus video: Pisac Vladan Matijević