0
U Šekspirovom komadu "San letnje noći" đavolak Puk napravi veliku zbrku stavljajući nekakve kapi u oči likovima i oni odjednom potpuno promene svoje ponašanje, vide stvari oko sebe sasvim drugačije. Tako nekako se i meni čini da ovo što vidimo i doživljavamo jeste neka lakrdija Puka, kao da nam je stavio nešto u oči. Mada se radi o komediji, lako je zamisliti i bilo koji drugi žanr, kaže reditelj Nikita Milivojević.
Priznati pozorišni reditelj Nikita Milivojević, koji godinama živi i radi na relaciji Beograd- Atina, svoje komade je postavljao i u Delfima, Epidaurusu i Glob teatru.
Od 2014. sa uspehom organizuje Šekspir festival u Vili Stanković u Čortanovcima. Dovodeći trupe iz čitavog sveta, publici je u jedinstvenom ambijentu predstavljao različita čitanja najvećeg dramskog pisca kome je i sam posvećen tokom čitave karijere.
Dane epidemije provodi u svojoj Inđiji gde priprema novi komad, naravno inspirisan Šekspirom.
Dane izolacije provodite radeći na novoj dramatizaciji. O čemu se radi?
– Radi se o autorskom projektu čiji je naslov „Poslednji san Vilijema Šekspira“. Pripremam ga za teatar Orebro u Švedskoj. Snovi u komadima Šekspira uvek imaju zanimljivu ulogu. Ponekad otkrivaju tajne iz prošlosti, nose predosećaj budućnosti, ponekad služe samo da stvore komičnu zabunu, imaju erotske konotacije, dovode do transformacije karaktera i slično. Predstava će biti jedno imaginarno putovanje kroz Šekspirov svet snova, spojiće različite likove, scene, tekstove… u jedan mogući san. Mešanje vremena, prostora, stvarnog i nestvarnog, kada je sve na nekakvoj nejasnoj granici gde prestaje stvarnost, a počinje fikcija, gde počinje sadašnjost, a prestaje prošlost. Uvek je bilo u pozorištu nešto vrlo inspirativno za mene. Šekspirov komadi nas često podsećaju na varljivu nestalnost svega oko nas, što je nažalost u ova poslednja dva meseca postalo i naše iskustvo.
Dosta se ovih dana govori o Šekspiru, koji je neka od svojih najznačajnijih dela pisao u vreme epidemija. Da li i sada treba „pozvati“ barda za savet, utehu?
– Svako pronalazi u Šekspiru ono što sam traži i što hoće da vidi. Sasvim sigurno od njega uvek mnogo toga možemo naučiti, ali kada ovo kažemo mi obično to koristimo samo kao „frazu“, ne kao živo iskustvo koje nam zaista može biti korisno.
Posmatrajući sve što nam se dešava koje Šekspirovo delo vam pada na pamet?
– „San letnje noći“. Tamo đavolak Puk napravi veliku zbrku stavljajući kapi u oči likovima i oni odjednom potpuno promene svoje ponašanje, vide stvari oko sebe sasvim drugačije. Tako nekako se i meni čini da ovo što vidimo i doživljavamo jeste neka lakrdija Puka, kao da nam je stavio nešto u oči. Mada se radi o komediji, lako je zamisliti i bilo koji drugi žanr .
Šekspir je napisao „Ceo svet je pozornica, svako se tu pojavi i ode i na njoj svi igramo uloge mnoge u životu“. Koja je uloga ovog virusa?
– Mi još uvek ne znamo ni koja je naša uloga u životu, a kamoli koja je virusa. Možda ćemo uskoro saznati, ko zna, videćemo.
Kako smo se, kao pojedinci i društvo, pokazali na toj sceni kao partneri virusa?
– Ja vreme provodim u Inđiji, ovde je naravno sve dosta mirnije nego u Beogradu. Ono što mi je bilo prijatno iznenađenje od prvoga dana ovde jeste ozbiljnost ljudi u novim okolnostima, ponašanje u gradu, na ullici, u supermarketu… poštovanje jednih prema drugima. Bilo bi zaista fantastično ako bi nešto od toga ostalo i kada sve ovo prođe. Da ne mora niko da nas primorava da budemo ljubazni i pažljivi.
Kako na vas utiče izolacija, ograničeno kretanje?
– Kao svi manje-više i ja imam čudan osećaj. Odjednom smo u nekoj drugoj stvarnosti, o kojoj do skoro ništa nismo znali, čak ni toliko da je neprestano bila odmah tu, na korak od nas. Srećna okolnost za mene je to što vreme mogu da provodim na Fruškoj gori, u vinogradu. To mi je pomoglo da sve ovo što nam se dešava podnosim lakše. Sada sam se već navikao na ovaj novi ritam i da nije svih ovih strašnih vesti svakodnevno, mogao bih reći da mi u stvari prija da budem malo „izolovan“.
Koji komad bi u ovom trenutku bilo svrsishodno postaviti u pozorištu za sve one ljude koji odlaze u teatar tražeći alternativu stvarnosti, odgovore, istinu, beg?
– Pre uvođenja vanrednog stanja počeo sam probe u mađarskom pozorištu u Novom Sadu (Ujvideki Szinhaz, prim.aut.), koje bi uskoro trebalo da nastavim. Radimo Joneska, „Nosorog“. U komadu dolazi do čudne pojave – likovi se transformišu u nosoroge. Juče sam upravo razgovarao sa jednim kolegom iz pozorišta koji mi je rekao da sve vreme razmišlja o komadu, jer od kako je uvedeno vanredno stanje na sve strane oko sebe vidi „nosoroge“. Ovo njegovo opažanje je vrlo zanimljivo. Ispada da je život postao apsurdniji i od Joneska.
Ovih dana se pominje termin „nova normalnost“ na koju se svi moramo naviknuti. Kako vi to razumete? Šta je za nas normalnost, a šta bi bila nova normalnost?
– Moram priznati da ne razumem baš najbolje šta treba da znači taj termin. Moj utisak je da smo se mi već odavno navikli na nenormalno i da je to postao ozbiljan problem . Ja se već dugi niz godina pitam kako se uopšte desilo da nam je nenormalno postalo normalno. Ako je za utehu nedostatak smisla je u međuvremenu postao sveopšti problem. Ne samo kod nas već na mnogo širem planu, u čitavom svetu. Dovoljno je da čovek pročita
današnje novine i da se odmah uveri u to.
Režiraćete i „Zelenu čoju Montenegra“. Šta vas je privuklo delu Mome Kapora za koje Stevo Koprivica kaže da je to „deficitarna priča u našim vremenima – o pomirenjima i ljudovanjima“?
– Oduvek sam posebno voleo priče u kojima se stvarnost i fikcija toliko prožimaju da ih je ponekad nemoguće razlikovati. „Zelena čoja Montenegra“ je upravo jedna od takvih priča. Cetinje, gde se odigrava radnja romana, pomalo mi deluje kao nekakva Kazablanka iz čuvenog filma. Puno je čudnih likova, neverovatnih događaja, ljubavi, intrige, politike, strasti. Više nego dovoljno za uzbudljivu predstavu!
Kada pominjemo pomirenja, da li će korona ujediniti ili još više razjediniti svet? Šta nas čeka posle ovoga?
– Bilo bi neozbiljno da izigravam proroka i govorim o tome šta nas čeka posle svega ovoga. Sećam se da kada treba doneti neku važnu odluku, stariji i mudriji obično bi govorili: „ne žuri, neka prenoći, ujutro čovek ima bistriju glavu“. Čini mi se da smo svi mi ovoga puta, kao retko kada do sada, imali dosta vremena da razmislimo i da nam sve ovo što se desilo „prenoći“. Da li će neka pametna odluka izaći kao iskustvo, teško je reći. Znajući ko vodi ovaj svet teško je biti optimista.
Šta će biti sa Šekspir festivalom s obzirom na situaciju?
– Šekspir festival je stigao do kraja priprema, još pre mesec dana bili smo u završnoj fazi tehničkih razrada sa trupama u vezi sa njihovim dolaskom, ali smo naravno zaustavili dalje akcije i planiranje. U međuvremenu smo polako krenuli da razmišljamo šta nam je „plan b“, s obzirom na to da će očigledno sa putovanjima stvari biti dosta otežane. Mislim da ćemo u najskorije vreme imati jasnu sliku kako će izgledati festival ove godine.
