Kao člana žirija nije me zanimalo ko potpisuje tekst, niti me je zanimalo da li je već dobio NIN-a, ili nije. Moj zadatak je bio da izaberem, po svom mišljenju, najbolji roman godine, i ništa drugo nije me zanimalo osim samog teksta, kaže za Nova.rs Ivan Milenković, nekadašnji član žirija NIN-ove nagrade.
S obzirom da je danas objavljen najuži izbor romana za 70. NIN-ovu nagradu, a u finiš trke za prestižno priznanje ušli su Vladimir Pištalo s romanom „Pesma o tri sveta“, Stevo Grabovac za „Poslije zabave“, Vladan Matijević s knjigom „Pakrac“, Srđan Srdić za „Autosekciju“ i Ljubomir Koraćević za delo „U zemlji Franje Josifa“ postavlja se, kao i svaki put, pitanje da li su baš ta dela zavredela finale NIN-ove nagrade. I dok čekamo ishod 29. januara, filozof, prevodilac, književni kritičar i bivši član NIN-ovog žirija Ivan Milenković kaže za Nova.rs da „pre bilo kakvog komentara valja skrenuti pažnju na ono što bode oči u svakom žiriju i žiriranju, na očiglednost koja se komotno zaobilazi“:
– NIN-ov žiri čini petoro ljudi, u ovom slučaju to je i petoro ljudi s integritetom, što znači da o knjigama ne odlučuje jedna glava. Imam bogato iskustvo, te čak i kada sam u žiriju sedeo s bliskim ljudima s kojima, recimo, u privatnom životu delim visokih 80 odsto slaganja (kada je o književnosti reč), na samim sesijama umelo je biti žestoko, uzbudljivo, na granici incidenta. Svako tu brani svoju perspektivu i, ako je reč o ljudima od integriteta, ne računa se ništa drugo do sam roman, sama knjiga, sam tekst – objašnjava Milenković.
Zato, po sudu našeg sagovornika, nema mesta, recimo, čuđenju što među pet knjiga u najužem izboru nema autorki:
– Ako ste prihvatili da budete u žiriju onda za vas ne postoji nijedan drugi element osim samog teksta. Da li je taj tekst proizvela žena, ili ga je proizveo muškarac, koje boje kože je ta osoba, s kim spava i kako to radi, kojoj političkoj ili nepolitičkoj grupaciji je sklona, da li pripada manjini ili većini – mene, kao člana žirija, ne zanima. Recimo, jedne godine, žiri je bio obasut hvalospevima što su se među šest romana u najužem izboru našle četiri spisateljice. Niko od članova žirija, računajući i mene, međutim, nije bio svestan bilo kakve polne uslovljenosti. Iduće godine, kada nije bilo toliko žena, dobili smo zamerke jednako kretenske koliko su kretenske bile i pohvale. Naprosto, ljudi pričaju o izboru i o žiriju a da pojma nemaju o čemu, u stvari, govore – ukazuje nekadašnji član NIN-ovog žirija.
Isti kriterijum, barem što se našeg sagovornika tiče, trebalo bi primenjivati i na pisce koji su već dobili nagradu.
– Kao člana žirija nije me zanimalo ko potpisuje tekst, niti me je zanimalo da li je već dobio NIN-a, ili nije. Moj zadatak je bio da izaberem, po svom mišljenju, najbolji roman godine, te ako roman i pisac zadovoljavaju formalne uslove ništa me, ali ništa drugo nije zanimalo osim samog teksta. Da ja sam odlučujem opet bih NIN-a dodelio Basari, jer „Rekapitulacija“ je remek-delo, ali na odlučujem sam i u tome je kvaka. Ove godine su u igri pisci koji su NIN-a već dobili, Vladan Matijević i Vladimir Pištalo, te ne postoji nijedan prihvatljiv razlog da neko od njih dvojice, ako žiri tako odluči, ne dobije NIN-ovu nagradu.
A pošto veruje da ne bi bilo umesno da komentariše pojedinačne knjige, uzdržava se od davanja svog suda o finalistima 70. NIN-ove nagrade i zato na kraju Ivan Milenković kaže:
– Ponavljam, svako od nas bi napravio drugačiji spisak, ali kada se nađete sa još četvoro ljudi koji nude svoje kriterijume i svoje argumente, stvar postaje suštinski drugačija od one situacije kada ste sami sa sobom.
Bonus video: Stazama pisaca iz prošlosti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar