Veljko Mihajlović, “Zima u doba korone” (crteži), Etnografski muzej, Beograd.
Ima nekakve čudnovate igre u ovim crtežima. Očekivalo bi se da su sumorni i teški, kao što je vreme pandemije, i da njima umetnik izbacuje iz sebe nekakav jad nemoćnog bića, ili gordost nepobedive jedinke koja ne želi da se preda sili jačoj od čoveka. Ali nije tako. Crteži su nežni, topli, ali ekspresivni. Na njima se samo tu i tamo promaljaju ptice-zloslutnice, na momente prepoznaje predeo pod snegom, drveće u daljini…
Navikli smo da se Veljko Mihajlović svako malo pojavljuje s novom izložbom, mahom grafikama u kojima je postigao zavidne rezultate. Ova izložba, međutim, nije priča u grafikama i nije vezana za konkretne motive, kao što su do sada bili manastiri (u Žiči, Hilandaru, Rači, Manasiji, Petrova crkva kod Novog Pazara), njihove kapije, portali, prozori, zvonici… vedute Sentandreje, beogradske ulice i tramvaji, Kalemegdan, Studentski park, portreti patrijarha Arsenija Čarnojevića, cara Konstantina, građanska nošnja, i sve srpske seobe, citirajući „Seobe” Paje Jovanovića.
Ova je izložba krajnje lična, priča u crtežima tušem i mastilom u boji, na papiru. Nije nastala u jednom dahu već u stanju napetosti koje je duže trajalo, silom prilika. Iznedrena je poput novorođenčeta čijem se prvom kriku svi obraduju. Ona je olakšanje i za autora i za publiku, bez pretenzija da bude, kako se to često samouvereno kaže, izuzetno delo. Iskrena priča potekla iz dubine osetljivog bića koje ne može u sebi da zadrži veliku tenziju. Neki vid samoterapije koja nema drugi cilj osim da zbaci teret sa sebe.
Fascinantno je, međutim, da je ova Mihajlovićeva izložba 214. samostalna. Koliko znam, i koliko pamtim, barem u našoj sredini, nema umetnika koji se toj impozantnoj brojci ni približio. Štaviše, svaki put kad je u javnost izlazio s novim radovima, činio je to drugačije nego prethodnog puta, ali sa istom ambicijom da delu bude predan do kraja. Zato Mihajlovićeve izložbe, pa i ova, nikad nisu dosadne, nego su događaj koji uvek privuče pažnju šire javnosti.
“Svi se nalazimo pred zidom koji je kuga izgradila oko nas, i u njenoj letalnoj senci treba da pronađemo svoj spas”.
Ovom rečenicom Albera Kamija, izvučenom iz njegovog čuvenog romana “Kuga”, napisanoj umesto teksta u katalogu, Veljko Mihajlović uvodi gledaoca u vreme koje, nažalost, još nije sasvim prošlo, dodajući: “A danas, sedamdesetak godina posle ovih Kamijevih reči, ja, crtajući u zimsko vreme 2020. i 2021. u doba korone, nađoh svoj spas. Da li?”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar