Jadranka Protić, "Veo dana i noći", Kuća legata, Beograd

„…U traženju prostora slažem i savijam moje slike, moje crteže, moje grafike i stvaram treću dimenziju mog sveta. Zavlačim se i skrivam za tren, osećajući sreću koja me očarava“…

Iz ovih nekoliko rečenica koje je umetnica napisala u katalogu može da se nasluti koje su njene preokupacije, kako se hvata u koštac s belim papirom ili platnom i vodi dijalog sa samom sobom. Jer, njeno delo je njena koža, čaura u koju se zatvara da bi našla svoj mir i strpljivo, pedantno do detalja, kreirala grafiku ili sliku koju joj njena fina osetljivost za crtež nameće.

Jadranka Protić je rođena u Puli, a živi na relaciji Beč – Beograd. Njena dela videli smo na Trijenalima grafike 2014. i 2020. godine, a ova najnovija izložba, samostalna, zapravo je jedna vrsta retrospektive koja pokriva dvanaest poslednjih godina stvaralaštva. Njene teme su univerzalnog karaktera: prolaznost života, traganje za svojim ja i izmeštanje iz svog rođenjem određenog prostora. Motivi su školjke, rastinje (bečke ruže zimi zaštićene vrećama), pisma, slova… Likovno gledano zanima je savladavanje prostora crtežom. Na tom zadatku, sebi samoj postavljenom, umetnica ne gubi vezu s poetikom prostora. Ponavljajući motiv, ona ga svojom stvaralačkom energijom čini delom mnoštva, mnoštva nužnog za opstanak. Nema jedinke bez mnoštva.

Protićeva inspiraciju crpi iz neposrednog iskustva ali ga filtrira kroz dugotrajnu i minucioznu tehničku realizaciju. Svaki pojedinačan crtež u mnoštvu crteža na jednoj slici („Moje ruže“ ih imaju čak 32) mogao bi biti delo za sebe. Ako se ikad može reći da su kvalitet i kvantitet na istoj ravni, onda je to za ovu retrospektivu.

Jadranka Protić ne štedi samu sebe, ona se punog srca predaje svom radu i ne ispušta iz ruku dok ga ne zaokruži, prilazeći mu kao nekom vidu rituala. U savremenoj umetnosti, u kojoj je sve više na ceni ideja, a sve manje rad na delu, ona pripada posebnom soju autora kojima je realizacija podjednako važna kao i zamisao. Postoje brakovi iz računa, ali kad brak postane pravo sjedinjavanje, nastaje ekstaza. Zato bi se moglo reći da ona sklapa likovni brak u dijalogu sa samom sobom. Svesna da je potpuna komunikacija ono što nam nedostaje. Ako je već u životu nema, ili se retko sreće, neka je bude u delu. A onda će preko njega ući i u naše živote. Njeno delo je open art. Svojom temeljnošću i iskrenošću zaokuplja pažnju gledaoca, uvlači ga u sebe i čini da se i on, bar na tren, oseća kao individua u mnoštvu.