Milan Vlajčić: Kritika knjige “Sveto smeće” Ljudmile Ulicke

Kultura 26. apr. 202116:24
Podeli:
milan vlajcic i knjiga ljudmila ulicka, sveto smece
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs, Arhipelag/Promo

“Moj pokojni pradeda, nekakav časovničar i čitavog života čitalac jedne knjige, cenio je materijalni svet ne manje od duhovnog: nikada nije bacio ni kartončić, ni komadić gvožđa, sa ulice je donosio čas krivi ekser, čas zarđalu šarku. Sve je raspoređivao po kutijicama, popisivao: debeli ekseri, šarka za vrata, kalem za konce. A na jednoj kutijici već posle njegove smrti razabrali su natpis: “Uzica koja ničemu ne služi”... Ali zašto je čuvao?”

Ovu dirljivu zgodu o pradedi ruska književnica Ljudmila Ulicka navodi u predgovoru svoje nove knjige, koja je zapravo simboličan nastavak čovekove iskonske potrebe da prepozna u svemu neki smisao i razlog. Zato i napominje da je ponekad “Gomila đubreta” dragocenija od “Zrna bisera”.

Ulicka je jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca našeg doba (namerno izbegavam rodnu oznaku “spisateljica”, jer bi to onda važilo samo za ženske pisce).
Njena najnovija knjiga “Sveto smeće” (294 str. sa ruskog prevela Neda Nikolić Bobić, izdavač Arhipelag Beograd) krcata je žanrovski raznorodnim zapisima, pričama, memoarskim traganjima, esejima, intervjuima, koje je u raznim prilikama davala znanim i neznanim (ponekad uz zloupotrebe koje postaju obeležja novih novinarskih običaja).

Ljudmila Ulicka; Privatna arhiva

Rođena u porodici naučnih radnika, Ljudmila Ulicka (1943) je studirala genetiku i biohemiju, godine provela u naučnim institutima, izbačena sa posla kad su je uhvatili da u radnom vremenu prekucava knjigu objavljenu u podzemnom samizdatu. Mlađe generacije i ne znaju da su u strašnim staljinističkim godinama mnogi danas klasični pisci mogli da se čitaju samo u ručno ili mašinski prepisanim rukopisima. I to je bilo kažnjivo po “najnaprednijem ustavu na svetu”.
Sledile su godine kad je Ulicka radila za mala pozorišta, pisala drame i scenarija, da bi prvu knjigu objavila na domaku svoje pedesete (1990). Odmah je izbila u red najznačajnijih, njene zbirke priča i romani su prevedeni na najveće svetske jezike, osvojila je krupne nagrade, ruski Buker, francusku Medisi, Nagradu za evropsku književnost (Beč) i mnoge druge. Gotovo sve njene knjige su i kod nas prevedene, a iz tog dragocenog obilja izdvajam kapitalnu porodičnu sagu “Jakovljeve lestve“, u kojoj se odslikava tragična istorija sovjetskog društva, delo koje je svrstava rame uz rame sa Manom, Nabokovim, Gombrovičem (možda sam još nekog propustio, izvinjavam se).

Knjiga ”Sveto smeće” je mogla poneti i mekši ali tačniji naslov, “Memoari bivše devojčice”, oživljava slike ruske porodice, uključena je tu i jevrejska loza, koja je prolazila kroz sve lomove staljinističke epohe. Bilo je tu i ratnika koji su se sa otačestvenog fronta vratili osakaćeni, u ranama (neki i nisu, slava im!), a onda su prošli kroz logore o kojima su svedočili Mandeljštam, Šalamov, Solženjicin… Ljudmila Ulicka piše sa analitičkim pristupom koji podrazumeva prepoznavanje nijansi u ljudima oko nje, tokom razvojnih godina, školovanja, uz vedrinu od koje se povremeno naježite.

Ređaju se portreti znanih i neznanih, uz antropološke uvide kako u teškim životnim uslovima neki opstaju zadržavajući odlike ličnog dostojanstva, a drugi pokleknu pod pritiskom zvanične ideologije, i tako nastaju slojevi koji ugodno žive u kukavičluku i podlosti (cinkarenje i doušništvo kao javne vrline).
Ulicka piše slikovito, rado koristeći analalogije i poređenja sa primerima iz klasičnih dela, Puškina i Ljermontova, pre svih.

Drugi sloj svedočenja prati njenu intimnu životnu putanju, uz nekoliko brakova, sa jednim izabranikom se dva puta udavala, ali o svemu piše bez naknadnog ogorčenja i zle krvi.

Stalna tema esejističkih ispitivanja i intervjua je neophodnost rasne i verske tolerancije, i to ne samo jezikom načelnog opredeljenja, već sa primerima iz Biblije, jevrejske Tore, islamskog Kurana. Velika lekcija i podsetnik, ne pamtim kad je neki drugi pisac tako znalački i ubedljivo pokazivao srodnosti i razlike ovih drevnih spisa. Razlike su razumljive, ali ne smeju da budu izgovor za nove sukobe i geo-politička nadmetanja. Uz sve to, Ulicka govori o ruskoj inteligenciji oštro i beskompromisno, ne očekujući od nje neku mesijansku ulogu, ali i ne opraštajući podanički duh i podleganje retorici nezameranja.

U priloženim intervjuima (jedan je i faksifikat, ali je ipak tu!), Ulicka odbija da naširoko obrazlaže svoju poetiku i teorijska polazišta, jer smerno polazi od stava da delo brani sebe, prepuštajući kritičarima i čitaocima slobodu donošenja suda, pa makar odlutali u nepredviđenom smeru.

Posebne eseje su dobili estetički i moralni uzori, Džejms Džojs, Osip Mandeljštam, Vladimir Nabokov i Josif Brodski. Svi su oni bili duhovni prognanici, ali su svojim radom u jeziku i celinom stvaralačke vizije nemerljivo doprineli nacionalnoj i opštoj kulturi.

Kao borac za rodnu ravnopravnost, Ulicka daje neobična i dragocena tumačenja mitskih likova kao što su Lilit i Medeja. Ne pamtim kad je neki značajni pisac ikad pomenuo ova dva mitološka ženska lika koji po tradiciji, ili lenjosti duha, izazivaju samo negativne konotacije. Za Ulicku, ima prostora da se malo drugačije postavi kulturološki i antropološki kontekst.

I sad dolazimo do važne i dramatićne životne konstelacije: poslednjih tridesetak godina Ulicka se suočava sa najtežim protivnikom: napad karcinoma, zbog kojih je imala niz hirurških intervencija i tretmana, hemoterapija, boravci u specijalističkim bolncama, promena lekara u nekoliko zemalja, da bi se najzad u Izraelu ukazalo svetlo na kraju tunela.

Nadajmo se da je tu i trenutno razrešenje. Ulicka prati sve faze i pojedinosti ove bolne lične drame, noseći se sa stoičkom svešću da je mitski Kosač tu negde iza ugla.

Za sve to vreme ona je ispisala desetak knjiga svoje najzrelije stvaralačke deonice. Knjiga “Sveto smeće” je izuzetno svedočanstvo o životnoj putanji vrhunskog pisca, o kulturi u kojoj je Ulicka opstala uprkos represivnoj ideologiji i nesrećama svake vrste. Od Eshila do danas vrhunski umetnici rade u najnepogodnijim okolnostima. Kao da se još jednom potvrđuje ona cinićna tvrdnja Orsona Velsa iz filma “Treći čovek”: Pod Bordžijama su stvarali Leonardo i Mikealnđelo, a mirna i ušuškana Švajcarska nam je nakon nekoliko stoleća blagostanja ostavila zidni časovnik sa kukavicom.

Komentari

Vaš komentar