“Moj pokojni pradeda, nekakav časovničar i čitavog života čitalac jedne knjige, cenio je materijalni svet ne manje od duhovnog: nikada nije bacio ni kartončić, ni komadić gvožđa, sa ulice je donosio čas krivi ekser, čas zarđalu šarku. Sve je raspoređivao po kutijicama, popisivao: debeli ekseri, šarka za vrata, kalem za konce. A na jednoj kutijici već posle njegove smrti razabrali su natpis: “Uzica koja ničemu ne služi”... Ali zašto je čuvao?”