Na tribunalu u Nirnbergu 1945, međunarodni sud izveo je pred lice pravde preživele glavešine hitlerovske Nemačke (prethodno je sam Firer presudio sebi i svojoj izabranici Evi Braun, slično je učinio i njegov ministar propagande Gebels, odvevši sa sobom u smrt šestoro svoje dece i njihovu majku). Među onima koji su izazvali najveća ratna razaranja, holokaust (šoa, na jevrejskom: uništenje), sveukupno oko 80 miliona ljudskih žrtava, što na ratištima, što u gasnim komorama, našao se i jedan intelektualac, školovani arhitekta, Albert Šper (1905-1981).
U dokumentarnim snimcima sa suđenja ovaj uglađeni i naočiti gospodin vidno je odudarao od preostale hitlerovske bulumente. Odgovarao je pomiritelno, priznao da se našao na „pogrešnoj strani“, preuzeo svoj deo odgovornisti, ali, na opšte čuđenje međunarodne javnosti koja je budno pratila suđenje najvećim zlikovcima u istoriji, za sebe je izmislio izraz „dobri nacista“, i branio se da o uništenju 6 miliona Jevreja u konc-logorima nije znao ništa.
Neverovatno, jer je u završnim ratnim godinama bio ministar odbrane i vojne industrije Rajha, uključujući i upotrebu 16 miliona „robova“ (njegov izraz). Američki predsednik suda Džekson poverovao je ovom iskazu (kasnije je sam Šper priznao da ga je to iznenadilo) i, za razliku od većine optuženih (smrt vešanjem), dobio je kaznu – 20 godina u zatvoru Špandau. Sovjetski deo sudskog veća je dva dana osporavao ovu odluku, ali zalud.
Na 17. međunarodnom filmskom festivalu Slobodna zona (Beograd, 5-9. novembar), prikazan je dokumentarni film „Šper ide u Holivud“ (98 min. Kombank dvorana), izraelske rediteljke Vanese Lape, koja le posle višegodišnjeg prekopavanja ratnih arhiva i kinotečkih zaliha zaokružila priču o ovom „dobrom nacisti“. Otkrila je da je velika holivudska kuća Paramaunt rešila da snimi igrani spektakl po memoarskoj knjizi „U senci Trećeg rajha“ (1969), koju je Šper tajno ispisivao sve do izlaska iz Špandaua (1966), što je bilo izričito zabranjeno u ovom strogo čuvanom zatvoru. No među vojnim čuvarima je bilo mekih duša, spremnih za saradnju.
Knjiga je doživela milionske tiraže, ubrzo je prevedena na mnoge jezike, a za njom je sledio i nastavak „Dnevnik iz Špandaua“ (1975). Obe knjige su ubrzo objavljene i u Jugoslaviji, brzo rasprodate, čitao ih na vreme. S pravom se smatraju dragocenim svedočanstvom o nastanku i propasti hitlerovske Nemačke. U njima je pisac upečatljivo opisao ustrojstvo zločinačke države, sve poimence, dragoceni svedok i učesnik. Samo jedno nije priznao – da je nešto znao o Himlerovom i Hitlerovom „Konačnom rešenju za Jevreje“. Branio se time da je brigom nad milionima „robova“ koje je koristio na poslovima ratne industrije – mjima zapravo spasio život.
Vanesa Lapa prilazi priči o Šperu iz drugog ugla. Našla je reditelja Endrua Birkina (1945), koji je 1970 ubedio Paramaunut da bi po Šperovim memoarima mogao da se napravi igtani film spektakularnih razmera. Birkin je dobio prvi deo budžeta (dva miliona dolara), otišao u goste Šperu, divni gradić Hajdelberg, snimio 40 sati razgovora, a potom se vratio sa prvom verzijom scenarija (dvestotinak stranica).
Razgovori Špera i Birkina su ljubazni, diplomatski, čak se pominju mogući tumači (Henri Fonda, Marlon Brando). Uz ove snimke rediteljka vraća priču na dokumentarne sekvence iz Šperove biografije: susreti sa Hitlerom, imemovanje za glavnog arhitektu Rajha, koji je po Firerovoj želji prihvatio da po „dobijenom ratu“ sagradi na mestu ondašnjeg Berlina novu prestonicu sveta (Germanija), vidimo njih dvojicu kako razgledaju grad u obliku makete (kretenski pompezno, baš po Firerovom ukusu).
Ključni trenutak ovog domunđavanja je kad Birkin kaže kako je glavni problem budućeg filma, po sudu producenata, kako prikazati uništavanje miliona ljudi „niže rase“. Na to Šper cinično (otelo mu se, nije lako održati kontrolu), promrmlja: „To je njihov problem“. Uzgred, Birkin dodaje da treba izbeći ukus spektakla „a la Sesil B.DeMil“, zaboravljajući da je Šper to već izveo rearanžirajući po Gebelsovoj želji grad Nirnberg u čuvenom dokumentarcu Leni Rifenštal „Trijumf volje“ (1935).
Na Šperovu tvrdnju da nikad nije posetio deo Mauthauzena, logora smrti i gasnih komora, u ovom filmu sledi svedoćenje jednog logoraša sa Nirnberškog procesa koji je tvrdio da je svojim očima video Špera u obilasku svoje „radne snage“ (sud ovaj dokaz nije uvažio).
Važan segment ovog uzbudljivog dokumentarca je razgovor Kerola Rida (reditelja „Trećeg čoveka“) sa Birkinom. Ridu je ponuđeno da režira budući film, što je ovaj pribrano odbio, jer je ceo projekat procenio kao nedostojanstveno pranje jedne hitlerovske biografije. Na kraju je Paramaunt digao ruke od ovog projekta, posle velikih Birkinovih napora. Nije to njemu bilo prvi put, dodajem ja, prethodno je sa Stenlijem Kubrikom godinama pripremao spektakl „Napoleon Bonaparte“, ali je veliki reditelj procenio da bi to bio zaludan trud (uzgred, nijedan francuski koproducent nije bio spreman da se uključi, a bez Francuza, čuvaju oni svoje legende, zaludno bi bilo baviti se čovekom koji je početkom 19. veka promenio izgled Evrope).
Ovaj impresivan dokumentarac o čoveku koji se angažovao u zločinačkoj politici (ponavljam, cena: 80 miliona ljudskih žrtava u Drugom svetskom ratu), ima nešto što remeti duh autentičnosti: tek na kraju odjavne špice, beogradska publika obično pohrli ka izlazu i ne dozna važne stvari, doznajemo da glasovi junaka (Birkin, Šperi, njegova žena, Birkin) nisu autentični, već ih nahsinhronizuju profesionalni glumci. U jednom naknadnom intervjuu Vanesa Lapa sa žaljenjem saopštava kako su audio-kasete posle pola stoleća bile neupotrebljive. OK, ali bi bilo pošteno da nam je na početku filma to saopštila, nije sramota priznati učinak vremena.
Naslov filma ostaje ironičan jer Šper, posle silnih napora kuće Paramaunt, nije otišao u Holivud. Posle njegove smrti 1981, iskrsla su nova dokumenta koja potvrđuju da je sve znao o logorima smrti, ali je, kako se sam pohvalio u razgovoru sa Btkinom, svesno sklopio kobni ugovor sa Mefistom (tu je u filmu sjajno iskorišćena sekvenca sa Faustom iz antologijskog nemog filma Vilhelma Murnaua,1926). Naneo je uvredu Faustu s kojim se poredio, što je beznačajno u poređenju sa onim kako je on u ulozi Fausta doprineo najvećem zločinu 20 veka. Prethodno je Šper prizivao Voltera i Malroa, to su lake mete, bolje bi mu bilo da je mogao da se priseti neke misli svog omiljenog Firera, s kojim se dirljivo oprostio nekoliko časova pre nego što je ovaj sam sebi presudio.
Film Vanese Lare opominje kolika je važnost moralne odgovornosti intelektualaca, umetnika i pisaca u zlim vremenima. O tome je sjajno progovorio veliki engleski pisac Grejam Grin: „Naši najveći neprijatelji nisu neznalice i prostaci, nego obrazovani ljudi i prodane duše“.
Bonus video: Zločinci pod zaštitom?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar