Primakli smo se kraju kalendarske godine (u kojoj je sve bilo ugroženo, od ljudstva, do svakodnevnog života i neophodnih funkcija, egzistencijalnih i kulturnih), pa ipak, stvaralaštvo u najbitnijim oblastima nije pokleknulo, odbranu od narastajućeg varvarstva nalazimo upravo u tome. Film australijske rediteljke Džejn Kempion "Moć psa" (127 min. izvorni naslov "The Power of the Dog", online Netflix) je delo zasenjujuće lepote i slojevite tajnovitosti, načinjeno sineastičkim rukopisom koji nas uvodi u priču iz koje izlazimo sa osećajem ošamućenosti i željom da se vratimo na početak. A to je samo potvrda da nas je ovaj film, koristeći ikonografiju i mitsku matricu klasičnog vesterna, odveo dalje i dublje, sa junacima koji nose tajne i fantazme Foknerovih ili Ibzenovih dela.
Džejn Kempion (1954) je u proteklih tridesetak godina potpisala samo osam filmova, ali oni uvek istražuju suptilne i samozatajne svetove u odnosu muško-žensko, često tragom književnih dela, iz neobičnog ugla i sa ambivalentnom perspektivom koja nas na kraju ostavlja bez pouzdanih ključeva, ako smo ih uopšte očekivali. Zasenila je svet svojim remek-delom „Klavir“ (1993), koji joj je doneo Oskara (pre nje je od ženskih autora ovo priznanje dobila samo nedavno preminula Italijanka Lina Vertmiler za film „Setebelece“ – Sedam lepota). „Anđeo za mojim stolom“ i „Portret jedne lejdi“ (po romanu Henrija Džejmsa) su za mnoge filmofile bili preveliki zalogaj (kritika ih je cenila, ali ona malo šta odlučuje kad gledaoci treba da nagrnu u dvoranu).
U poslednjih 12 godina snimila je samo tv-seriju „Povrh jezera“ (13 epizoda između 2013-17), jednu od najblistavijih, ali zahtevnu i autorski obeleženu, što baš nije bio laki mamac za „bindžomane“ koji se otvoreno hvale kako tokom jedne noći „progutaju“ desetak epizoda (utrošeno pivo se ne računa).
„Moć psa“ je Džejn Kempion snimila po sopstvenom scenariju, zasnovanom na malo poznatom istoimenom romanu Tomasa Sevidža iz 1967. Radnja je smeštena u pustinjsku golet Montane (severozapad Amerike), 1925, film je podeljen u pet poglavlja, sa malim vremenskim pomeranjima i bez flešbekova. Dva brata, Džordž (Džes Plemons) i Fil (Dominik Kamberbenč) drže ranč sa stokom, stariji, Džordž, vodi poslovne knjige i brigu o finansijama, uvek obučen u građanskom stilu, dok mlađi Fil, iako akademski školovan, obavlja poslove sa stokom, sve do klanja i skidanja kože od koje sam pravi konopce. Dva brata, dva sveta. Fil starijeg povremeno oslovljava sa „Bucko“, retko skida kaubojsku odeću sa štitnicima za noge, ponosi se da „smrdi“, živi u mačističkom mitu o kaubojima koji preziru žene i običan svet. Svoje roditelje koji su poodavno prepustili imanje deci i otišli u grad, oslovljavaju kao „Stara gospođa“ i „Stari gospodin“, ne skrivajući time da su nekadašnje emocije (ako ih je uopšte bilo) presahle.
U blizini je jedina gostionica koju vodi udovica Rouz Gordon (Kirtsten Danst). Ona pokušava da održi nivo pristojnosti, što nije lako, jer iz obližnjeg saluna pristižu lokalne lepotice kao lak plen Filove poslovne pratnje. Na jednoj proslavi koju saziva Džordž, Fil u prisustvu svoje rulje prostački vređa Rouz, podsmeva se njenom krhkom sinu Piteru (Kodi Smit-Mekfi), nazivajući ga gospođicom. A iza njegove muškaračke nadmenosti ukazuje se potisnuta homoseksualnost (skrivena lektira su mu slikovnice sa obnaženim telima muških narcisa). Romantični mit o moralnoj čistoti junaka vesterna rasturen je u prah.
Velika promena na ranču nastaje kad Džordž isprosi Rouz, uvede je u kuću, sa sinom naravno. I tu počinje da narasta Filov gnev prema novopridošlim, seje uvrede i potcenjivačke izjave neprekidno, pogotovu kad Džordž opremi kuću novim klavirom kako bi Rouz mogla da svira na retkim porodičnim okupljanjima. Atmosfera u kući postaje sve napetija, Fil obasipa Pitera „skandaloznim otkrićima“ o njegovoj majci i pokojnom ocu, dečak primećuje da Rouz posrće pod stalnim pritiskom. Piter sam sebi kaže da mu je majka najvažnija i da mora na neki način da je odbrani. I sada je važno da se gledalac podseti da film počinje Piterov iskazom kako mu se život promenio.
Pošto Piter ide u medicinsku školu (otac mu je bio lekar), posebnu sklonost iskazuje za anatomiju životinja (vidimo ga kako raspori omiljenog zeca da bi doznao šta se unutra zbiva), a takođe zna kako se opasni antracid ponaša kad dođe u dodir sa životinjskom i ljudskom krvlju. Negde u planini Fil nalazi lešinu krave, pokušava da joj oguli kožu, ali pošto ima posekotinu na ruci, nešto se kobno dogodi. Prethodno je Piter zasekao kožu ove žrtve – ostalo je preskočeno. Posle Filove brze i paćeničke smrti, javna istraga otkriva da je urok smrti – antracid.
Film se okončava Piterovim čitanjem stihova iz Davidovog starozavetnog psalma 122. o moći psa.
Ovaj sklop radnje u filmu je nadgrađen sugestivnom atmosferom pretnji i skrivenih namera, kompleksnim likovima koji u životu imaju svoje izbore i skrivene patnje. Svi timači glavnih likova su sjajni, pa ipak Dominik Kamberbenč kao Fil zasenjuje svojom sugestivnošću i samoubilačkom upornošću. Britanski glumac kojeg pamtimo iz niza vrsnih filmova u kojima igra likove iz visoke građanske klase, ovde je kao tragični zastupnik mačističke mitologije kaubojskog stila života – neverovatan. Izvrsna je i Kirsten Danst, odmah uz nju – Džes Plemons, dok dečak, dvadesetogodišnjak Kodi Šmit-Mekfi, koji otvara i zatvara film, opravdava ključnu ulogu koju mu je autorka namenila.
Kao obično kad je reč o izuzetnom ostvarenju, suštinski doprinos lepoti filmskog rukopisa i ubedljivosti svega što čini zlokobnu fakturu dramskog zbivanja, ne može se dovoljno naglasiti čudesni doprinos direktora fotografije Arija Vagnera. A muziku je ispisao za svu skalu prijatnih i neprijatnih zgoda, ali i kao vezivno tkivo koje pokriva duge, neme kadrove, Džoni Grinvud, stari roker iz grupe Radiohead. Od zvuka bluz-gitare do bahovskih deonica koje dugo ostaju u gledaočevom doživljaju.
Šta još reći? Džejn Kempion, koja retko radi, a kad reši, to mora da bude iz najdubljih unutrašnjih razloga, posle ovoga filma imaće samo jednu mernu jedinicu. „Moć psa“.
I pošto je ovo moj poslednji tekst o filmu u ovoj godini, pridodajem listi najboljih filmova (deset, samo među onima o kojima sam pisao na ovom mestu).
Ovde slede fanfare (tra-tra-ta)
Lista najboljih filmova u 2021.
Moć psa (The Power of the Dog), red. Džejn Kempion
Zemlja nomada (Nomadland), Kloi Žao
Menk (Mank), Dejvid Finčer
Quo vadis Aida, Jasmila Žbanić
Dina (Dune), Deni Vilnev
Berlin Alexanderplatz, Burhan Kurbani
Devojka koja obećava (Promising Young Woman), Emerald Fenel
Otac (Father), Florijan Zeler
French Dispatch, Ves Anderson
Nikad, retko, ponekad, uvek (Never, Rarely,Sometimes, Always), Ilajza Hitmen
Bonus video: De Nirova životna priča: Kako je postao omiljeni filmski mafijaš
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare