4
Kritika filma “Beli, beli dan” Hlinura Palmasona.
Žan Lik Godar je jednom prilikom rekao: dobar film mora da ima početak, sredinu i kraj, ali ne mora baš tim redosledom. Potrebno je imati još mnogo toga, dobar scenario, razrađenu dramaturgiju i ubedljiv dijalog, vrsne saradnike, od glumačke podele do montažera i direktora fotografije, ali ni sve to ne vredi mnogo ako film na kraju deluje kao savršeni avion koji ne može da se odlepi od zemlje. E, to kretanje ka nebu obezbeđuje, drugačijim jezikom kazano, skladna celina koja zadržava dah u gledalištu i ostaje u pamćenju kao estetski doživljaj koji traje i pobuđuje na ponovno sagledavanje u raznolikim analitičkim ravnima.
Film islandskog reditelja i pisca scenarija Hlinura Palmasona “Beli, beli dan” (107 min) je impresivno i intrigantno ostvarenje, povremeno sa lirsko-vizuelnim deonicama, a negde, oko polovine, sa rastućom žanrovskom matricom psihološkog trilera, onako kako se to ponekad događa u svakodnevnom životu, a sa delikatnim autorskim pristupom koji izbegava komercijalnu matricu besomučnog korišćenja nasilja.
Film je u protekloj, pandemijom poremećenoj godini osvojio desetak uglednih nagrada, vrhunska priznanja na festivalima autorskog filma u Torinu, Cirihu i Motovunu, dobio nominaciju za Oskara i ono što je najupečatljivije: na mnogim listama filmova godine, istaknuti kritičari su ga stavili na prvo mesto, ili među vrhunskih desetak.
U svakodnevnoj percepciji, Island je ostrvce blizu Grenlanda, sa gradovima i naseobinama postavljenim na neplodnoj vulkanskoj podlozi i u samo jednom godišnjem dobu (naslov filma je izvučen iz percepcije onih dana kad se belina prostora napaja maglom, bez dubine sagledavanja mora koje je sa svih strana). Ali ova mala, dobro sređena zemlja (nešto kao Švica u minijaturi), ima razvijenu kulturu, prisutna je odličnim knjigama i muzikom u širem prostoru, a svake godine dva-tri filma su među zapaženima u evropskom autorskom filmu.
Islandski filmovi uvek konkurišu u objedinjenom, izdašnom filmskom fondu koji obuhvata sve skandinavske kulture, tu nema trvenja i burazerskih igrarija, sa posebnom kategorijom važnih nacionalno-patriotskih tema, po modelu koji vlada u većem delu balkanskih kneževina.
Reditelj Hlinur Palmason (1984) je po sopstvenom scenariju ostvario film (tek drugi u karijeri) koji se od prvog kadra polako otvara ka složenom dramskom zapletu, uvodeći nas u pozadinu tragične priče, tek usput nam predstavljajući pojedinačne sastojke Pandorine kutije. Ne pominjem ovaj mitski motiv slučajno, jer negde oko polovine filma, doslovno se javlja jedna kutija kao delić porodične tajne, a to će prouzrokovati nove tragične nevolje.
Posle tekstualne naznake šta u lokalnim meteo-okvirima znači beli, beli dan, pratimo iz gornjeg rakursa jedan auto koji se kreće vijugavim drumom. To bogami potraje, i odjednom, iz nejasnih razloga, kola skliznu ka ivici u survaju se u provaliju. Rez, i sada pratimo, bez ikakvih novih naznaka, kako jedan čovek gradi kuću, smenjuju se u brzom, montažnom nizu prizori istog zdanja u dnevnim i noćnim satima, u različitim vremenskim uslovima (škrto sunce, kiša, sneg, magla). Još ne znamo ništa o tome šta povezuje nesreću na putu i gradnju doma unutar divljine.
I onda upoznajemo čoveka u zrelim godinama, šefa lokalne policije, Ingivundura (Ingvar Sigurdson), koji diže ovaj dom za svoju ćerku i njenu porodicu, ubijajući tugu jer je iznenada izgubio ženu u saobraćajnoj nesreći. Dolaze prijatelji i drugovi sa posla, nude pomoć, ali ovaj čovek oštre mentalne postavke, stepski vuk i mrgud, smatra da sve može sam. Društvo mu pravi osmogodišnja unuka Salka (Ida Maklin, inače rediteljeva ćerka). Deda čuva unuku dok njena majka radi, ali njihova veza je neverovatna, jer ova mala mudrica ume da uspostavi emotivnu vezu i da nauči sve što njen uzrast može da podnese.
Ingimundur nosi nametnutu samoću sa velikom tugom i ogorčenošću, nijedno društvo mu ne prija osim sa unukom – čini nam se da tu leži lek. Ali, kad prilikom uspavljivanja unuke, pred san, ispriča krvavu bajku koja i gledaocima zaledi krv u žilama, slutimo da njegov unutrašnji lom teško može da se zaleči. Odlazi kod psihijatra, ovaj ga savetuje da otkrije nešto pozitivno u životu, da potisne ono na šta više ne može da utiče. Odlazi gnevan. I dolazi scena koja ima veliku simboličku važnost: posetila ga dva prijatelja, Salka na klaviru izvede jednu romantičnu kompoziciju. Deda je upita, da li je to Mocart. Ne, kaže ova mudrica, to je Šuman, njega je žena prevarila sa njihovim prijateljem, kompozitorom Bramsom, pa je on završio u mentalnoj bolnici.
Uskoro će nam se otkriti da se ova narativna matrica poklapa sa dedinim otkrićem u porodičnoj arhivi. Kopajući po jednoj kutiji sa knjigama, sveskama, ličnim stvarima njegove žene, nalazi telefon, u kojem na sopstveni užas otkriva video zapis jednog sekualnog čina. To mu kaže da je njegova žena imala tajnu ljubavnu vezu.
Pošto živi u malom gradiću, prepoznaje mladog čoveka sa srećnom porodicom, počinje da ga prati dvogledom (formula Hičkokovog “Prozora u dvorište”). Polako ga spopada nekontrolisana opsesija, počinje da igra futbal sa komšijama, zajedno sa budućom “žrtvom”, uspeva da nedužnog čoveka jedne večeri kidnapuje uz pomoć puške, odvede u šumu sa iskopanom jamom (mogući grob). zahteva od čoveka priznanje, sa svim pojedinostima. Suluda patološka prinuda zaustavlja nam dah, čovek pokušava da se otrgne, dolazi do uboda nožem.
Od tog trenutka, svi odnosi sa meštanima u porodicom su poremećeni, čovek ostaje usamljen i nesrećniji nego ikad.
Žao mi je što sam nagovestio razrešnicu, ali ovaj stilski oštar i beskompromisan film, po uzoru na ranog Larsa fon Trira (“Nasuprot talasima”) i Tomasa Virtemberga “Lov”), potvrđuje da skandinavski filmovi, u svojoj najboljoj verziji, dotiču mračne delove čovekove egzistencije, onako kako su to radili nordijski velikani od Ibzena do Bergmana. Prisetimo se Bergmanovog filma “Sramota” (Shame), taj stepen traganja po čovekovoj moralnoj teskobi i relativizovanja ponašanja u nametnutim okolnostima, mogu dostići samo autori sa izuzetnom vizijom i spremnošću na retke izazove.
U autorskom rukopisu primetna je naglašena upotreba lica svih junaka koji se često u krupnom planu obraćaju kameri (zapravo nama), a dugi kadrovi prirode, strme obale, predeli, uvek otkrivaju isto, dok more u daljini deluje kao surovi deo prirode, koji služi samo opstanku, ribolovu, od kojeg se živi. Sve suprotno od mediteranskog obilja, ali time se pojačava klaustrofobično osećanje svih meštana, usredsređenost na kuću i retka okupljanja. Direktor fotografije Marija fon Hausvolf zaslužuje najviša priznanja za delikatno pretapanje porodične priče u tragičnu opsednutost glavnog junaka sa nesagledivim posledicama.
Iz svih ovih napomena se vidi da je “Beli, beli svet“ sudbinski oslonjen na lik policajca Ingimundura, kojeg profesionalna sklonost da zaviruje u sve što mu se nađe na vidiku, vodi ka mentalnom rasulu. Njega sa neverovatnom ubedljivošću, gotovo zastrašujućom, ovaploćuje Ingvar Sigurdson. Od prve pojave pri gradnji kuće ovaj neverovatan glumac, čiju snagu i magnetnu silovitost mogu da stavim uz bok Maksu fon Sidovu ili Brunu Gancu, donosi lik koji polako ali neumitno tone u samodestrukciju i napast za bližnje i širu okolinu. Prvi znak da se u njemu nešto poremetilo je prića za uspavljivanje unuke Salke (sjajna uloga, dar iz kojeg će nešto bitno nastati). Salka je osetlivi senzor, kako samo to darovita deca i mačići mogu, ona prva primećuje pomaljanje rušilačke energije u dedi kojeg gleda kao boga i životnog učitelja. To nije isceliteljski odnos kao u filmu “Ćinema paradizo“, već pre će biti kao susret devojčice sa Frankeštajnom u španskom remek-delu Viktora Erisea “Duh košnice“.
Veliki dar sa severnjačkog ostrvceta onkraj Grenlanda.
