Milan Todorov, pisac: Mrtvilo gore od fizičke smrti

Razgovarao: Branislav StojanovićNovi roman Milana Todorova "Ne mogu svi da umru leti" nedavno je objavljen u izdanju "Arhipelaga". Prošle godine Todorov je u "Arhipelagu" objavio knjigu priča "Telefonski imenik mrtvih pretplatnika" za koji mu je, takođe nedavno, uručena Nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu 2019. godine.Poznati ste kao pripovedač i romanopisac koji svoje svetove gradi na realnom iskustvu, ali se u nekom trenutku dešavanja uvek nekako nađu s one, druge, često apsurdne strane života. O čemu je reč u novoj knjizi?- Pre svega, ovde je reč o nepovezanosti jedne porodice i nezadovoljstvu kao porodičnom prokletstvu. Ostavljaju nas ljudi, ali i stvari, pa se čovek pita da li je to moguće promeniti ili zašto su odlasci i odlasci zauvek toliko hitni. Užasava ta hitnost života u vremenu kada skoro da ne pripadamo nikome. Osim toga, neophodnost promena se može razumeti samo kao jedna u nizu malih tragičnih senki naših života. Kad čovek to shvati, a shvata polako, isuviše sporo jer se boji tog saznanja o sebi, biva mu jasan samo jedan cilj: kako pronaći sopstveno vreme i učiniti ga svojim. Ali ljudi nisu bogovi i ta stvar jednostavno ne radi.U romanu se razmatra odnos ljudi prema istoriji, prema opštoj slici prošlosti koju junaci prelamaju kroz sopstveno iskustvo. Šta nam to donosi?- Polazim od toga da je sve podložno promenama. Fokusiranje na istoriju kao zaleđeni sled neminovnosti smatram pogrešnim, jer se onda ništa ne bi kretalo. Mrtvi bi bili mrtvi zauvek. A to nije tačno. Ni mrtvi nisu mrtvi dok ih tumačimo i dok se na neki način odnosimo prema njima i ukupnoj prošlosti.

Svoj književni svet crpim iz osećanja da se već sutra sve može raspasti. Verujem da time čitalac biva obogaćen za iskustvo suočavanja sa samim sobom od ranije, za iskustvo koje je potisnuo živeći svaki dan kao da beži od prošlosti, što ne samo da je uzaludan nego je i uništavajući proces. Mi moramo da živimo jednako sa svojom prošlošću kao i sa sadašnjicom da bismo ostali celoviti, ma koliko ona bila zamućena. Bol koji proističe iz našeg iskustva je naš najbolji prijatelj. On je onaj čarobni lepak kojim se može stvar držati na okupu, čak i pod vodom, o čemu govorim u svom najnovijem romanu. Postoji, naime, neka legenda, a pre će biti da je reč o bajci, kako je neki mali narod preživeo napade osvajača tako što se skrivao u blatnjavom jezeru, dišući ispod vode pomoću trščanih slamčica.Nama su uvek preko potrebne te slamčice za disanje, ne samo sada u doba korone. Tako da se tu u opticaju nalaze mnoge neverovatne stvari. Prva je da ne možemo umreti. Bar ne sasvim. To je ohrabrujuće, mada ne mislim samo na hrišćansku utehu, nego više na pojam svetlosti kako je tu neuništivu životodavnu svetlost poimao Nikola Tesla. U suočavanju sa živom prošlošću mu uočavamo različite aspekte svog bića: uspeh, neuspeh, ljubav, mržnju, patnji u nemogućnost potpunog oproštaja; aspekte kojih nismo ni bili svesni i tako se menjamo često i bez naše volje. Uostalom, rekao bih da je glavna tema svih mojih proznih dela potreba da se menjam, vapaj za promenom.Ne postoji nijedan razlog da budemo samozadovoljni. Razume se da pritom moramo da poštujemo ljude oko sebe. Ali ne nužno i svet koji su oni stvorili. Nisam siguran da iko može da nam pomogne ako ne shvatimo u kakvim smo problemima. To mrtvilo je gore od fizičke smrti. To ogromno more apatije i beznađa. To verovanje da smo unapred poraženi i da ne bi trebalo uopšte da se borimo za bilo koju stvar u životu... to je toliko besmisleno, mada je moglo da se očekuje u naciji koja je izgubila rat i zadobila kompleks večnog gubitnika još od Kosovskog boja.U prethodnim romanima ste ispitivali i odnos prema osećanju nepripadanja zemlji, odnosno ono tragično lutalačko o kome je Crnjanski govorio pominjući plavu zvezdu i seobe...- Posedujem rodoslov dela moje porodice, onog s majčine strane. On seže do seoba 1690. pod Arsenijem Čarnojevićem. O tome pišem, između ostalog. To se proteže kao duga otkinuta grana sa tog stabla. I ne znam kuda te stalne seobe vode. Nadam se da će stasati generacija bez seoba, generacija koja će imati više strpljenja od svojih prethodnika, generacija koja neće biti ošamućena istorijom, generacija koja će odistinski verovati da je svet važniji od naciona, da je sopstvena soba domovina u kojoj živiš, radiš, vodiš ljubav. Život jeste cikličan, ali želim da verujem da ljudske mogućnosti nisu iscrpljene uprkos teškim iskustvima. Sve u nama želi da se pomera, ali nema nikoga da nam to kaže.