2
Borislav Pekić je svakako najznačajniji srpski pisac iz poslednje četvrtine prošlog veka. Bio je romansijer i pripovedač istorične, epske imaginacije, neuporedive poetičke širine i tematske raznolikosti, od realističkih romana, preko hronika i povesnih, alegorijskih fantazmagorija, do negativnih utopija, dokumentarno-memoarske proze i žanrovski precizno ispisanih knjiga, kaže Mihajlo Pantić, pisac, kritičar i profesor književnosti, jedan od autora priča u antologiji "Pre vremena čuda", objavljene povodom 90. godišnjice od rođenja velikog književnika.
– U tekstu povodom Pekićevog odlaska uporedio sam njegov prozni svet sa okeanom, i danas, dok pročitavam priče iz knjige „Pre vremena čuda“, vidim da svaki od uvrštenih pisaca u svojim pričama obdelava i tematizuje poneki aspekt tog jedva sagledivog, Pekićevog okeanskog opusa – primećuje Pantić.
Ne može, kaže, da se seti da li je priču „Pre vremena čuda“ zamislio i započeo pre ili posle upoznavanja sa Pekićem, negde potkraj osamdesetih godina minulog stoleća u redakciji „Književnih novina“, koje su tada bile najvažnije slobodnomisleće glasilo ondašnje države.
– Pekić mi je tom prilikom – na moje reči da sam kao mladić, maturant koji se koleba koji fakultet da upiše, od njega najpre pročitao, ne bez napora, ali i sa oduševljenjem, knjigu „Vremena čuda“ – odgovorio kako bi voleo da tu knjigu nikada nije napisao. Ostao sam zatečen, razlog će mi se javiti naknadno. Ali jasno pamtim da sam svoju priču, pod neposrednim uticajem čitanja te knjige koja ne bez ironije preispituje Isusova čuda, zasnovao kao pokušaj opisivanja stanja čovekove svesti pre nego što su se ta čuda dogodila. Krenulo mi je lako, verovatno zato što sam čitanjem spontano usvojio jezički tonalitet Pekićeve knjige, za koju i danas, posle drugog čitanja, a sa namerom završavanja sopstvene priče, mislim da je različita od svega što je on kasnije napisao; jezička ponesenost piščevog ranog pripovedanja nije se u potonjim delima ponovila, jer je njegova imaginacija otišla u drugom pravcu. Evo i zašto: naglašavanja osnovnih, fascinirajućih ideja, koje nisu uvek bile praćene besprekornom jezičkom realizacijom, odnela su prevagu – naglašava Pantić.
Pročitajte još:
O čemu misli čovek dok naizgled besciljno, u zoru sveta, tumara, paganski impulsivno, bez plana, od nemila do nedraga, u stalnom susretu sa rugobom i nesrećom samog postojanja, a pre časa u kojem će mu se objaviti slutnja ili misao o postojanju višeg principa i žrtve kojom će se taj animalistički period završiti?
– Ocrtavanje tih pitanja išlo mi je u zamišljenoj priči bez imalo napora, rečenice su se ređale kao da mi ih neko diktira, ali razrešenje se nikako nije ukazivalo, pa sam tekst ostavio nezavršenim, i u međuvremenu ga, za proteklih trideset godina, sasvim zaboravio. Na poziv Vuleta Žurića da za knjigu, kojoj će moja priča neočekivano dati naslov, setio sam se tog davnog pokušaja, bolje reći „napuštenog gradilišta“ (Ivo Andrić). Priča se razlikovala od svega što sam potom napisao, toliko da mi se učinilo kao da ju je pisao neko drugi… Ponovo sam uzeo u ruke „Vreme čuda“ (primerak je bio sav ispodvlačen i pohaban) i čitajući ga došao na pomisao da treći deo priče ispripovedam prekombinovanjem Pekićevih reči i rečenica. Tako sam i učinio. Glavni junak, posle svih haotičnih dogodovština, duhovno preobražen, vođen sporadičnim znakovima višeg proviđenja koje bi trebalo da iskupi i osmisli i njegov bedni život, stiže pred Golgotu na kojoj se nalaze tri prazna raspeća. Pre ili posle žrtve Božijeg sina? Kraj je otvoren, na to pitanje svaki će čitalac dati svoj odgovor, u zavisnosti od toga kako vidi sopstveni život, jer nije dobro pripovedanje u kojem je sve rečeno. Najpre zbog toga što se nikada ne može sve reći, a tek potom i stoga što je svaki predlog kategoričnog odgovora u stvari oglašavanje smrti same priče. Prave priče traju zato što su neponovljive i beskonačne, trajno otvorene, upravo kao one kakve je pisao Borislav Pekić – ističe Mihajlo Pantić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
