Ljubavna priča našeg slavnog Petra Omčikusa (1926-2019) i Korčulanke Merice Meri Berković, nakon smrti slikareve prve supruge Kose Bokšan, pravi je dokaz da za ljubav nikad nije kasno i da život treba živeti do kraja, punim plućima.
– Ja sam Petra znala ceo život i uvek smo bili u kontaktu. Viđali smo se u Veloj Luci, Parizu, Beogradu, Milanu… Kosa mi je bila bliska i draga koliko i on. To je bilo jedno divno prijateljstvo još sa Korčule, Moja Vela Luka nas je spajala. Prolazile su godine, ja sam živela u Milanu skoro 50 godina, gde sam imala porodicu, 33 godine u braku… I ostala sam udovica. I onda pred Božić i Novu godinu 2011. mi je proletelo kroz glavu da bih mogla da odem do Petra u Pariz da ga obiđem, ali samo kao ideja – priča Merica Borković za Nova.rs o tome kako je počela njena ljubavna avantura sa jednim od najvećih jugoslovenskih slikara Petrom Omčikusom.
I onda se dogodio, kako Merica kaže, prst sudbine. U telefonskom imeniku ima rođaku od pokojnog muža koja se zove Ombreta, a odmah ispod njenog broja u telefonu je Omčikus.
– Ja svaki dan zovem Ombretu, ali mi jednom prilikom odgovori muški glas, mislila sam da je njen sin Mauricijus. Kad ono Petar. I od tada sedam godina i tri meseca, nismo se više rastali. Neverovatna priča – kaže nam Merica Berković, mešajući italijanski I hrvatski, dok sedimo s njom I pijemo kafu u jednom kafiću u Zemunu, gde ona boravi pola godine, dok je drugu polovinu na svojoj Korčuli.
Kakav je život sa jednim takvim umetnikom kao što je Petar Omčikus, pitamo Meri koja se sjajno drži i kao prava Dalmatinka izgleda doterano i otmeno, iako je već uveliko u godinama.
– Petar je bio unikatan, i u slikarstvu i u životu, taj čovek je imao takvu harizmu i šarm, da niste mogli da ga uporedite se bilo kim. Mi smo se našli u zadnjem periodu našeg života i bilo nam je divno. Biti sa njim u društvu to je bila velika privilegija. Kad sam došla u Pariz on je bio u depresivnom stanju, samo je plakao od sreće, jer je bio sam i već je bio načet. Da nisam ušla tada u njegov život, on ne bi izdržao još godinu dana. Ja sam mu došla puna pozitivne energije, vidiš kakav sam vrag, i odmah sam počela da mu čistim i kuvam – priseća se Merica.
Život u Milanu
– Dok sam se ja navikla na njihov mentalitet, meni je trebalo puno, mi smo ipak Balkanci. U Italiji stalno psuju i viču, ali onda se odmah ljube. i dok sam ja to ukapirala… Ali posle sam se privikla, ja sam osoba koja se može prilagoditi svakoj sredini, meni je ovde divno u Zemunu, odgovara mi vaš mentalitet i vaša gostoljubivost. U Milanu sam jedno vreme radila na sudu i prevodila sam našim ljudima koji su tamo imali problema sa zakonom – priča Meri Berković o svom životu u Italiji.
Društvo nam je na kafi u Zemunu pravio i Omčikusov prijatelj, poznati košarkaški trener Duško Vujošević koji za velikog slikara, ali i za Meri ima samo reči hvale.
– To je bio divan čovek. Živeo je boemskim životom, čitao je stalno, u njegovu kuću u Parizu su dolazili veliki intelektualci. Do kraja je govorio: “Ja još uvek hoću da naslikam najbolju sliku”, i u tim godinama. Doživeo je lepe godine, i čak i u tom zadnjem periodu kada je bio nepokretan, Meri mu je pružila maksimalnu ljubav i negu.
Tokom razgovora neminovno je bilo da pomenemo i Omčikosovu prvu suprugu Kosu Bokšan, takođe poznatu slikarku, iz poznate familije, njen otac je bio elektroinžinjer koji je bio u korespondenciji sa čuvenim Teslom. Međutim, zakup njihove porodične grobnice na Novom groblju, gde je sahranjena i Kosa, je istekao 2010. godine i postojao je dug do 2014.
– Meri je kad je to saznala prvo platila dug, a onda je platila zakup i održavanje za sledećih 50 godina, jer je to bilo maksimalno koliko je bilo moguće unapred da se plati. Valjda će posle država time da se pozabavi, jer oni nemaju naslednike. Takođe, Merica je platila zakup i održavanje groba Petrovih roditelja za sledeće 44 godine – kaže Duško Vujošević, koji kao pasionirani kolekcionar poseduje desetak Omčikusovih slika i tri skulpture.
Uz razgovor o svemu i svačemu, Meri se priseća još nekih detalja.
– On je bio slikar momenta, ono što oseti u sebi, odmah ide na platno. Imao je bogat unutrašnji svet. Voleo je da radi uz Mocarta, Baha i Betovena, nije imao televizor, samo je slušao radio i klasiku. On sedi ispred belog platna, ja odem da kuvam i vratim se, a već je slika skoro gotova. I pitam se, kad si već to napravio? A on sebi stvori film u glavi, i onda čim ustane on već zna šta i kako. Bio je jako skroman i nikad nije želeo da ti da do znanja ko je on, koliko je veliki. A bio je gromada od čoveka. Žao mi je što ga niste upoznali – završava Merica Berković svoju priču o čuvenom srpskom i jugoslovenskom umetniku, članu SANU-a, ali i njenoj velikoj ljubavi.
Bonus video – Izložba Dušana Petričića i otkrivanje 2D spomenika Branka Ćopića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar