Marija Medenica: Tragedija u Novom Sadu potpuno me je raznela

Od prošle nedelje ceo ansambl drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu odlučio je da pred svaku predstavu čita imena stradalih u padu nadstrešnice u ovom gradu. Umetnici kažu kako žele da to bude njihov čin traženja odgovornosti za nesreću. Među njima je i glumica Marija Medenica, koja je objasnila da je to njihov apel na institucije. A tragedija u Novom Sadu Medenicu, koja je rođena u Beogradu, ali je upisala glumu na Akademoiji umetnosti u Novom Sadu i postala član SNP-a, zatekla je - u Užicu, na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda”.

I mimo pozorišnog festivalskog nastupa i pozorišnog života, što bi bila očekivana tema za razgovor sa glumcima, sa Novosađankom glumicom Marijom Medenicom razgovarali smo o novosadskoj tragediji i njenim doživljajem događaja koji senku tragedija bacaju na sve društvene sfere, pogotovo na kulturu. Za Nova.rs kaže da za druge teme u ovom trenu i nema mesta.

- Ne vidim o čemu bih drugom mogla da govorim. Duboko me uznemirava ova šahovska igra koju država vodi s običnim svetom. Uzemiravaju me pežorativi koje upotrebljavaju, demagogija, nepoštovanje osećanja, stavova, različitosti mišljenja i sve ono što živimo, neću reći samo dvanaest poslednjih godina, nego, što se mene tiče, 30 godina. Na tome uvek insistiram kada kritikujem i osuđujem sadašnju vlast. Samu sam sebe tako odgojila da sam uvek u opoziciji. Međutim, sada se osećam, ne kao građanin trećeg reda, već kao biće četvrtog reda. Ne vidim šta ja mogu svom detetu da ponudim sem svakodnevnog lamenta nad životom koji nam prolazi, iako se trudim da ga spasem od takvih svojih raspoloženja.

Kako smo došli do tih podela i šta su nam one donele?

- Mislim da se delimo na apatične i na tabloidne ljude. Jedni sebe zabavljaju na taj način, drugi su pobegli u neku literaturu, filmove i sede u svojim kućama, a ne odlaze više ni u pozorište, jer im je i to napor. Nije to samo apatija, mislim da je to ozbiljna depresija u koju je zapalo naše društvo, kolektivno. Ne znam kako se dijagnostikuje, a tek ne znam kako se leči. Kod sebe je prepoznajem svaki dan, toliko mi snage treba da se podignem, a tako malo da padnem.

I kako se svakodnevno nosite s tim?

- Tragedija koja se desila u Novom Sadu me je potpuno raznela i ne znam kako ću se pokupiti. Još se nisam ni od “Ribnikara”, Malog Orašja i Dubone “uspostavila”. Nekad se stvarno samoj sebi divim kako uspevam da izguram dan. Pri tom sam vrlo optimistična, vredna, radna i vedra osoba.

Ako sve više ljudi živi u svom mikro svetu, pokušavajući da se sačuva od svakodnevice, da li se tako nalazi mir?

- To jeste spas, ali daleko je to od mira. Mene pozorište spasava, jer svaki put kada se desilo nešto dramatično, bilo meni lično ili društvu u kojem živim, teatar mi pruža taj mir, pomaže da izguram i idem dalje. S druge strane, prvi put sam tokom predstave na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, u pauzi, gledala u telefon i pratila situaciju u Novom Sadu, što mi se nikada ranije nije desilo.

Kako doživljavate atak na kulturu?

- Evo i ja odustajem. Najmanji je problem koga će postaviti na rukovodeće pozicije nekog pozorišta. Sticajem okolnosti, moje matično pozorište je Srpsko narodno pozorište. Novi Sad se tresao zbog novopostavljenih direktora Baleta i Drame, ali to je u ovom trenutku meni postalo nebitno. Oni su razvalili zdravstvo i školstvo i nemamo šta više da pričamo. Kultura je kolateralna šteta, jer mi nikom ne možemo pogrešno da operišemo organ i nadam se da nećemo ni po koga biti štetni. To ne znači da ne preuzimamo odgovornost za svaku iskazanu reč na sceni, ali u ovom trenutku se činimo, što bi Rusi rekli, kao „suvišni ljudi“.

A šta je s ostalim potrebama, pre svega elementarnim?

- Znate, ja sam odavno odustala da neke stvari kupujem ili jedem. Doduše, ja sam dete devedesetih i u našoj kući nikada nije bilo “koka-kole”, kupovali su se “Bipovi” sirupi na rastvaranje. Mama mi je kupovala onoliko sladoleda koliko imam petica u knjižici - sedam za ceo raspust. Moje dete je šokirano kada čuje tu priču, ali to je tako i meni to nije smetalo. Sada, kada sebi ukinem nešto, tako to spontano uradim da ni ne osetim, ali to su stvarno namirnice. Niko sa svojom platom, iako ja imam solidnu platu, više ne može da preživi. Ja sam bila kraljica štednje s parolom „ne možete vi mene tako malo da platite, koliko ja mogu da uštedim“.

Može li se tako i do kada?

- Ne znam... Sada i da se sve promeni, mislim da su nas “obećali” nekom stranom kapitalu koji nikada neće odustati od svojih ugovora, dogovora, pregovora. Oni će opet postaviti neke svoje ljude. Da se počisti šteta, koja je naneta poslednjih tridesetak godina, trebaće još toliko pa ne verujem da ćemo vi i ja to doživeti, sve i da sutra krene sve kako treba da se rešava.

A šta je s hranom duha, može li bez nje da se živi u miru?

- To je tek potpuno druga dimenzija. Ja je tražim u muzici, knjigama, sopstvenom pisanju. Izmišljam sebi najnovije talente i kanale kroz koje bih mogla da se izrazim, da sebi učinim neku dušeugodnost tog dana. Iako mali koraci, mislim da je, u stvari, to sazrevanje i odrastanje. To znači da nemamo više velike snove nego da živimo od danas do sutra i da smo zahvalni što smo živi. S jedne strane je to u duhovnom smislu dobro, jer tako učimo da poštujemo i volimo život. A s druge strane, to nisu oni snovi koje smo sanjali, ali zateklo nas je ovo stanje u društvu u kojem jesmo.

Da li imamo vremena da čekamo da te probleme neko drugi reši ili je do nas?

- Neće niko da ih reši, moramo sami, ali samo svoje mikro-svetove. I još da se desi neko čudo pa da se nekako oslobodimo ove pošasti.

Bonus video: Stao Novi Sad