Manjo Vukotić o Vesi: Nije drhtao pred političkim strašilima i pilićarima

Kultura 10. maj. 202217:14
Podeli:
Manojlo Manjo Vukotić i Veselin Simonović
Manojlo Manjo Vukotić i Veselin Simonović Foto: Dragan Mujan/Nemanja Jovanović/Nova.rs

Veselin je znao naše zlatno pravilo profesije: istina je najjača. I kad te ne vole, i kad ti prete, i kad ti šalju špijune, i kad te mame na ,,poverljive činjenice“, i kad ti na tacnu donose ,,ekskluzive“, i kad te vole – moraš na rešetu odvojiti grumičke zlata od prljave jalovine.

Bio je među najbržima. U dnevnom trku.

Bio je među najveštijima. U odabiru vesti, tema, komentara, događaja.

Bio je među najmudrijima. U prognozi šta će biti ne samo danas, nego sutra, uskoro, ubuduće.

Bio je među najiskrenijima. U dogovoru sa saradnicima, u razgovoru sa prijateljima, u polemici sa protivnicima.

Bio je među najspretnijima. U nevolji, u iskušenju, u izazovima.

Moj drug, saradnik, urednik, istomišljenik, zemljak, saborac, saputnik – Veso Simonović.

Pozvao sam ga sa dopisničkog mesta u Ljubljani da dođe redakciju i pomogne mi da brže, zrelije i ubedljivije „Borbu“ pretvorimo u otvorene novine. Ne opozicione, nego u – list istine. Četu mladih saradnika predvodio je sjajan urednički tim. Iz tog mog uredničkog kolegijuma kasnije su šestorica postali glavni urednici dnevnih i nedeljnih novina. I to onih najboljih. Među njima i Veso.

Kad se „Blic“ nestašno razigrao i postao tiražnije novine u Srbiji jeseni 1996. (posle samo dva i po meseca imao je 240.000 primeraka). Nagovorio sam ga da izađe iz Žaretovog „Vremena“ i postane prvi, glavni, operativac u veoma mladoj i izuzetno darovitoj redakciji. Kasnije je izjavljivao da je došao u „Blic“ jer su novine „bile drske, opozicione i jasno profilisane protiv Miloševića“.

Izazovna, nekad i gorka, sudbina novinarskog posla nas je, neočekivano, razdvojila. Ušao sam u ludu avanturu da radim druge novine i napustim nasmejani, brzomisleći i uzleteli „Blic“. A „Blic“ je uleteo, srećno, u Veselinove komandne ruke. Već sam poodavno napisao: da Veselin nije tada uzeo užarenu kuglu – te novine ne bi više postojale!

Zašto je uspeo? Zašto ih je čak 17 godina, iz dana u dan, rastresao, glancao, pretapao u žive reči?

Bio je na uredničkom igralištu, širokom, otvorenom, neomeđenom, na kome se može pokazati koliko i šta ko ume.

Veselin je, ubedljivo, majstorski, velemajstorski pokazao šta su vrline i osobine glavnog urednika: znanje, etika, nepokolebljivost, jasno opredeljenje, dosledan stav, bogatstvo ideja, trezvena procena, vidljiva sutrašnjica.

On je znao naše zlatno pravilo profesije: istina je najjača. I kad te ne vole, i kad ti prete, i kad ti šalju špijune, i kad te mame na ,,poverljive činjenice“, i kad ti na tacnu donose ,,ekskluzive“, i kad te vole – moraš na rešetu odvojiti grumičke zlata od prljave jalovine.

On je znao i za ono drugo naše zlatno pravilo: navijanje je – dozvoljeno, svrstavanje – rizično, a poslušnost – pogubna.

Da, ali nije dovoljno znati ih naučiti, upisati, prepričavati. To valja dokazati. Pokazati. Primeniti. Odmeriti. Istrčati pred narod.

Veselin je znao da otključa te brave, kao malo ko u srpskom novinarstvu poslednjih decenija. Zato je granula svetlost u onom što je radio. Zato je, naizgled slabašan, imao snage da jednom rečju podigne gospodarske rampe. Zato nije drhtao pred političkim strašilima, manekenima i pilićarima. Zato je, svoje profesionalne strele, iz zategnutih lukova saznanja, odapinjao ka centrima zbivanja i koncentričnim krugovima realnosti.

A to je šampionsko majstorstvo.

Nadigravali smo se jedno vreme, ne baš kratko, ko ima veće tiraže - ,,Blic“ ili ,,Novosti“? Ko je prvi. Brži. Ko više nudi. Ko manje greši.

Nikada nam to rvanje nije smetalo da ostanemo zagrljeni prijatelji. Eh, kada bismo danas nas dvojica ćaskali o sadašnjim tiražima beogradskih dnevnika? Jedan dan „Blica“ ili jedan dan „Novosti“ pre desetak godina, bio je veći nego zbirni dnevni tiraž današnjih osam beoradskih dnevnika! On bi rekao: ,,Pusti ih, Vukotiću, neka radi svako svoje“. ,,Dobro, ali rade i tuđe“.

Odleteo je moj prijatelj, iznenada u nebeske odaje. Tiho. Kako nije živeo.

Ostavio je svetleći, neizbrisiv trag na tmurnom i gradonosnom novinarskom nebu Srbije.

Ostavio je dečiji osmeh dobrote, neugasle ljudskosti i pobedničke zrelosti.

Ostavio je svoju zvezdu sjajnu, sa zracima znanja, pregalaštva, borbenosti, snage, mašte…

Veseline, prijatelju, nije trebalo da ideš na taj nepovrat. Prerano je.

Trebalo je da ti pišeš o meni u takvoj prilici, a ne da me teraš u neprebol. Srešćemo se, ipak, u nekoj nebeskoj redakciji. Da na miru sklapamo novine o novinama.

Bonus video: Veselin Simonović - sto godina "Borbe"

Komentari

Vaš komentar