0
"Konsuelo, hvala ti iz dubine srca za to što si moja supruga… Ako poginem, imaću koga da čekam u večnosti", napisao je Antoan de Sent Egziperi, pisac "Malog Princa", u jednom od svojih poslednjih pisama. Nju je, uprkos njihovom turbulentnom odnosu, ovekovečio kao crvenu ružu u svom najpoznatijem delu.
Priredio: Matija Jovandić
Knjiga „Mali Princ“ francuskog pisca, pilota i ratnog heroja Antoana de Sent Egziperija od kada je objavljena 1943. godine prevedena je na više od 290 jezika i dijalekata, a prodata je u više od 200 miliona primeraka. Priča je poznata: govori o neobičnom princu, dečaku koji je napustio svoju malu planetu, čuva pod staklenim zvonom za njega jedinstvenu, osetljivu i zahtevnu crvenu ružu, i putuje svemirom srećući različite likove i kroz susrete sa njima upoznaje sebe. Princ sve vreme nastoji da shvati i šta njemu ta ruža znači.
Ruža u Egziperijevom životu van knjige bila je Konsuelo Sunsin, spisateljica i umetnica rođena u imućnoj porodici plantažera kafe u El Salvadoru, sa kojom se pisac venčao 1931. godine. Njoj je to bio treći brak. Pre toga bila je udata za kapetana meksičke vojske, pa za pisca i diplomatu iz Gvatemale koji je umro četiri godine ranije. Nakon smrti drugog supruga, Konsuelo se preselila u Buenos Ajres, gde ju je pisac upoznao. Bila je poznata po ćudljivosti, ponekad i raskalašnom načinu života i oštrom jeziku, imponovala joj je francuska aristokratska titula koju je dobila udajom za Sent Egziperija, ali im je brak bio buran. Sa druge strane, i Sent Egziperi je bio sklon avanturističkom načinu života i neverstvima (posebno sa Francuskinjom Helen de Vog ili „Madam B.“, kako je zovu njegovi biografi). Pisac je napuštao i vraćao se Konsuelo više puta. Ona mu je bila, kako piše njen biograf, istovremeno „i muza i izvor njegovog jada“.
Nakon što je pisac „Malog Princa“ nestao u letačkoj misiji na strani saveznika u julu 1944. godine, Konsuelo Sunsin napisala je „Ispovest ruže“, memoare o njihovom zajedničkom životu i čuvala ih je u zapečaćenom sanduku u svom domu. Rukopis je otkriven 1999. godine, a piščev biograf Alan Virkondile priredio ga je za štampu i objavljen je sledeće godine, na stogodišnjicu rođenja Sent Egziperija. Memoari su postali književni hit i prevedeni su na desetine jezika od tada. Sada je u posebnoj knjizi objavljeno više od 160 pisama i telegrama, uz koje su dodate i desetine njihovih crteža i fotografija.
„Draga moja Konsuelo, ti ne shvataš koliko patim zbog tebe“, piše Sent Egziperi supruzi na jednom mestu. „Plačem prepuna emocija, toliko uplašena da sam isterana iz tvog srca“, odgovara mu ona na to.
„Konsuelo je bila veoma temperamentna, a on je bio veliki depresivac. Njegove višestruke afere nisu bile znak donžuanstva, nego emocionalne propasti“, kazao je piščev biograf Alan Virkondile agenciji AFP.
Međutim, prepiska ostavlja malo mesta sumnjama u njihova uzajamna osećanja, posebno jedno od poslednjih Sent Egziperijevih pisama u kom poručuje: „Konsuelo, hvala ti iz dubine srca za to što si moja supruga… Ako poginem, imaću koga da čekam u večnosti“.
Sent Egziperi je poleteo 31. jula 1944. sa Korzike na zadatak sa kog se nije vratio. Šta se dogodilo sa avionom i pilotom bilo je misterija sve do 1998. godine, kada je jedan ribar iz Marseja izvukao srebrnu ogrlicu sa pločicom za identifikaciju. „Njujork tajms“ pisao je godinama kasnije da je avion oboren, nađen je i nemački pilot koji je navodno „ubio Sent Egziperija“, a da je na pločici bilo Sent Egziperijevo ime i adresa njegovog njujorškog izdavača, a francuski mediji da je bilo upisano i ime Konsuelo.
Nakon Sent Egziperijeve smrti, njegova porodica gledala je da Konsuelo na svaki način isključi iz njegove životne priče. „Oženiti se strankinjom smatralo se gorim nego ženidba Jevrejkom“, rekao je jedan od članova Sent Egziperijeve aristokratske familije Polu Vebsteru, autoru knjige „Antoan de Sent Egziperi: Život i smrt Malog Princa“, objavljene 1994. godine, jasno dajući do znanja kakav je bio stav njegovih rođaka prema Konsuelo.
Ona se, kako kaže Vebster, osvetila tako što je svoju polovinu prava na piščevo delo zaveštala svom baštovanu i vozaču Hozeu Martinezu pre svoje smrti 1979. godine, zajedno sa brojnim ljubavnim pismima. Martinez je objavio i knjigu o vezi njegove poslodavke sa Sent Egziperijem, ali su ga naslednici čuvenog pisca tužili 2008. godine i dobili su parnicu jer je to uradio bez njihove dozvole. Baštovan je uzvratio tužbom šest godina kasnije i dobio presudu prema kojoj su piščevi naslednici bili dužni da mu isplate tantijeme od strip verzije knjige.
Objavljivanje ljubavne prepiske značilo je pomirenje Konsuelinih i Sent Egziperijevih naslednika, a potomci pisca u saopštenju preko „Galimara“ kao izdavača naveli su da je time okončan „besplodni 18 godina dug sudski rat“.
Međutim, Virkondele rekao je AFP-u da mnogo pisama još nije otkriveno. Čuva je udovica baštovana Martina Martinez.
„Ona poseduje ogromno blago o Sent Egziperiju i svaki put kada mi govori o tome ostanem zapanjen“, ispričao je biograf.
Ali u centru knjige je romantični odnos koji je pokrenuo „Malog Princa“, a koreni te knjige mogu se videti u prvom pismu koje je Sent Egziperi poslao svojoj budućoj supruzi, pišu francuski novinari.
„Sećam se veoma stare priče, menjam joj naslov. Bio jednom jedan mali dečak koji je otkrio blago. Ali to blago bilo je suviše lepo za dete čije oči nisu umele da ga sagledaju, a njegove ruke nisu znale da ga drže. I tako je dete odraslo tužno“, napisao je Sent Egziperi Konsuelo ubrzo nakon što ju je sreo u Buenos Airesu.
