3
U komunističku zemlju neću da idem da sviram, bio je odsečan Majls Dejvis. Da bi ga doveo u Beograd novinar i džez entuzijasta Aleksandar Živković otisnuo se čak u Minhen, ali da nije bilo trubača Duška Gojkovića, koga je Majls tada već uzeo pod svoje, možda Beograd nikada ne bi gledao jednog od najuticajnijih muzičara svih vremena.
„To je moja zemlja, tamo ti se ništa neće desiti, jer vole džez“, ubeđivao je Gojković Majlsa.
I iz Minhena Majls Dejvis pre pet decenija prvi put dolazi u Beograd. A s obzirom da će se u septembru navršiti tri decenije od smrti američkog trubača i kompozitora upravo je najavljen izlazak albuma sa „Izgubljenim koncertom“ (The Lost Concert). U pitanju je legendarni Dejvisov nastup u Parizu, s kraja jula 1991. godine, kome su prethodile dve svirke na Montre džez festivalu, podsetio je magazin „Lauder“. Pariska svirka bila je najavljena kao „Majls i prijatelji“ i niko, ni publika, ni muzičari, nisu znali šta ih čeka.
A na sceni su se, pored Dejvisa, našli njegovi nekadašnji saborci, poput Vejna Šortera, Čika Korije, Herbija Henkoka, Džoa Zavinula, Dejva Holanda… Improvizovali su, svirali sve i svašta, pa i Prinsove kompozicije. Bio je to sasvim neobičan koncert, jer je Majls Dejvis uradio nešto što nikada nije činio – umesto da gleda u budućnost, osvrtao se unazad. Krajem avgusta održao je poslednji koncert u karijeri i životu, u Holivud boulu, a samo nekoliko dana kasnije završio je u bolnici. Preminuo je 29. septembra u 65. godini.
Značaj tog koncerta, koji će uskoro biti objavljen, stoga je ogroman. Ali, i onog koji se desio s kraja 1990. u beogradskom Sava centru. Bio je to poslednji Majlsov nastup u Beogradu, četvrti u briljantnoj karijeri.
Neću u Dubrovnik
Zahvaljujući Dušku Gojkoviću smilovao se da dođe u Beograd prvi put 1971, i uveličao je premijerno izdanje Njuport džez festivala, koji će kasnije biti preimenovan u Beogradski džez festival.
Poslušao je Gojkovića, ali imao je jedan uslov da krene put Beograda – da mu festivalski organizatori iz Doma omladine plate pet dana provoda u Dubrovniku. Aleksandar Živković i Milan Šević, tadašnji urednik Doma omladine pristali su. Došao je Majls u Beograd i kada mu je Šević rekao da već sutradan kreće za željenu destinaciju – Dubrovnik, muzičar je kazao:
– A ne. Meni je ovde lepo!
I samo dve godine kasnije Dejvis se vraća na istu manifestaciju. U organizaciji koncerta na trećem Njuport – Beograd džez festivalu radio je Đorđe Milutinović, koji je decenijama unazad organizovao nebrojeno nastupa svetskih zvezda u nas.
– Imao sam sreće da 1973. godine počnem da radim pri Domu omladine kao spoljni saradnik, prevodilac i organizator džez festivala. U to vreme festival je započeo prvi veliki promoter džeza u Jugoslaviji Aca Živković uz sjajnu ekipu u Domu omladine. Taj festival je na tom izdanju imao imena koja i sada znače puno, od Oskara Pitersona, preko Bi Bi Kinga do Sare Von. Drim tim – seća se Milutinović za Nova.rs.
Tada je Majls, kako svedoči naš sagovornik, bio velika zvezda, ali i nepoznanica. Odavno je ostavio takav trag da su organizatori bili svesni da se vreme u džezu meri pre i posle Majlsa. Ako i danas, 30 godina posle smrti za mnoge predstavlja „nedokučivu daljinu“, onomad je bio izazov za svakog koncertnog promotera. A bilo je i teško „dobiti ga“. No, kada su uspeli da ga ponovo „dobiju“, organizatori su bili sablažnjeni kada im je stigao spisak zahteva.
– Nama je to tad izgledalo kao da je to neki njegov hir, ali sa ove distance Majlsovi zahtevi su ništa… Uostalom, ako će to njega da učini dobrim i ako će publika biti zadovoljna, onda ništa nije problem. Umetnici su tada bili smešteni u Hotelu „Jugoslavija“, a specifično za Majlsa bilo je to što je bio vegetarijanac. Za ručak je, recimo, imao 12 spremnih potpuno različitih jela. A on bi došao i štrpnuo od svakog jela pomalo. I faktički ostavio 11 i po obroka maltene nepojedenih. Taknutih, ali samo malo, jer je gricnuo samo ono što mu se u tom trenutku prijelo – seća se naš sagovornik.
Samo bela „mečka“
Izričit je bio čuveni muzičar i kada je u pitanju bio vozni park.
– Tražio je beli „mercedes“ koji će mu biti 24 sata na raspolaganju i još neke stvarčice koje su nama u to vreme delovale ekscentrično. Ali, sve te stvari je tražio unapred i ono što je zahtevao, iako je bilo pre gotovo pet decenija, bilo je nekako ostvarivo. Ako danas neko traži beli „mercedes“ da se vozi njime, pa iznajmiš ga, nije problem. Ali, moram da priznam da tada baš i nije bilo „mercedesa“ za iznajmljivanje. Uhvatili smo se glavu – pa gde da nađemo „mečku“! Ali, našli smo je kod privatnika i čoveka koji je ujedno ljubitelj džeza – pojašnjava naš sagovornik i seća se da kada je Majls izašao na binu, bio je u specifičnoj pozi – polunagnut i maltene okrenut leđima publici…
– Kao neka grabljivica, činilo se, išao je pogledom od čoveka do čoveka na sceni, svojih muzičara. A s njim je na bini, kao i uvek, bila ekipa snova kad su u pitanju muzičari. To su sve bili ljudi koji su predstavljali vrh džeza: Al Foster, Redži Lukas, Dejv Libman, Majkl Henderson...
No, uprkos tome, u pauzi koncerta, kako svedoči Milutinović, zvao bi jednog po jednog muzičara u garderobu da bi im rekao šta mu se nije svidelo u prvom delu nastupa jer je sve svoje note „imao u glavi“.
I dok Majls nikome iz organizacije festivala nije dozvoljavao da priđe njegovoj garderobi jedan „specijalan čovek“ imao je pristup američkom trubaču i kompozitoru. A zvao se Zubar, iako to po vokaciji nije bio.
– Zubar se tu motao pri Domu omladine, jer je bio poštovalac džeza. Dobro je znao engleski, a džez je imao u malom prstu, i mimo obezbeđenja je sa nečim što je izgledalo kao jedna velika pohabana sveska ušao kod Majlsa. A u toj svesci su bile zalepljene Majlsove slike od rođenja, preko detinjstva, početaka karijere… Zubar kao da mu je bio kum na krštenju. I posle desetak minuta, kada smo mi organizatori zakucali na vrata garderobe da bismo ga obavestili da počinje drugi deo koncerta, on i Zubar su sedeli i gledali sve te slike kao da su najbolji drugari od detinjstva. Zagrljeni ih gledaju i komentarišu…
Sparingovanje u garderobi
To nije bio kraj drugovanja Majlsa i Zubara. Kada su organizatori po drugi put zakucali na vrata garderobe, sačekao ih je još neverovatniji prizor:
– Oni unutra boksuju i sparinguju. Bilo je to potpuno nestvarno… Jedan Majls je eto sa „običnim“ čovekom našao zajednički jezik u svemu. I taj koncert bio je nešto o čemu je danima pričao ceo grad – ukazuje Milutinović.
Kada je sledeći put Majls došao u Beograd 1986. godine promenio je lokaciju koncerta – i Sava centar ne da je bio rasprodat, i to bez ikakve reklame, već su na postojećih 4.000 mesta dodavana sedišta između bine i prvog reda. Toliku je pomamu Dejvis izazvao.
Bio mu je priređen i zvaničan doček, kako se za Nova.rs prisećao dirigent i kompozitor Vojislav Bubiša Simić:
– Kad je Majls došao, sećam se da sam bio u Skupštini grada sa gradonačelnikom Aleksandrom Bakočevićem, kako bismo ga dočekali. I to je bilo mnogo smešno. Bakočević i ja onako svečarski obučeni, u neka teget odela, a Majls se pojavi sa nekim lancima oko vrata. Slikali smo se sa njim, možete misliti kako je to izgledalo – pričao je Bubiša Simić.
Kod zubara u Mažestiku
Za razliku od prethodnog boravka u Beogradu, kada se tako lepo družio sa Zubarom, ovoga puta zatrebao mu je, ne partner za sparingovanje, već pravi zubar.
– Tada nije bilo privatne prakse, a mučila ga je zubobolja i išao je kod zubara opet u neko čudno doba. Ali, u Domu omladine je bila sjajna ekipa koja je mogla sve, pa i da nađe zubara i to besplatnog!
Majls Dejvis kod zubara u Beogradu 1973. pic.twitter.com/lrT4l6zEs1
— Miloš Nikolić (@MilosLibek) April 16, 2017
Bila je to naravno čuvena stomatološka ordinacija u Mažestiku, a „hitnu stomatološku intervenciju“ ovekovečio je svojim aparatom Dušan Milijić.
Kad se rešio zubobolje, Majls je prvi od dva puta izašao na scenu Sava centra, a Đorđe Milutinović će tom koncertu, za razliku od prethodnog, prisustvovati kao „običan gledalac“:
– Bio je to praznik, veličanstveno je bilo. Publika je bila oduševljena, skandirala. Čini mi se da je bilo više od 3.500 pravih znalaca džeza, a ostatak koji možda nije razumeo džez, osetio je neku vrstu strahopoštovanja. Zaista, koncert koji ostaje u pameti. Sećam se da je publika u tišini izlazila, jer kao da je pokušavala da shvati šta se desilo unutra – kazuje Milutinović.
Kada danas iz ove vizure, kao čovek koji je decenijama bio na čelu koncertne agencije Sava centra, a potom u dva navrata direktor Beogradske arene i organizovao nebrojeno nastupa inostranih muzičara iz svih mogućih žanrova, zahtevi Majlsa Dejvisa mu izgledaju „prosti kao pasulj“.
– Uz svaki ugovor dobiješ ono što umetnik traži i to uopšte ne treba analizirati. Kad je Herbi Henkok (takođe počeo sa Majlsom, prim.aut.) dolazio prvi put u Beograd rekao nam je: „Čik Korija mi je pričao da imate sjajan klavir. Treba mi!“ Dobar glas se nadaleko čuje. Ili kad je Bi Bi King iste te 1973, kad i Majls, dolazio u Beograd. Bio je fasciniran kako je „normalno“ prošao carinu. Pričao mi je kako ga uvek do gole kože pretresu i traže mu drogu a u komunističku zemlju ušao je na „dobar dan“ i pravo s aerodroma došao na koncert. Od tog festivala Bi Bi King je bio veliki prijatelj Beograda i imao sam čast da ga dovedem još dva puta. Majls, King ostaju kao večna uspomena na velike ljude i velike koncerte – zaključak je Đorđa Milutinovića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
