Piše Maja Uzelac: Događanje taxista

I tako, odjednom je sve okej, nikom ništa, što smo čamili po kućama, čamili - nije skroz objavilo da je svemu kraj, al kao i da jeste. Sve naprečac radi, svi su iz špilja izbauljali, grad je opet naseobina živih bića koja idu svojim poslom. Ali šta je prvo, prvo je.

A prvo je bilo izaći.

Vikend.

Već u polasku, situacija je trebalo da zabrine.
Kompanije se nisu javljale na pozive, signal je davao zauzeto. Na ulici hvatala se šansa.
Ali, najzad, uspelo je, i sve je to brzo zaboravljeno.
Dok taj prvi, probni prestonički klabing nije minuo, i, posle ponoći, valjalo se kućama.

A kad je krenulo da se telefonira.
Svim udruženjima redom, prema listi s neta.

A, nakon pola sata na ulici, i na vozila da se baca.

Nijedno, mora se ovom prilikom konstatovati, nije urodilo plodom.

Prva reakcija – radost.
Život se vratio u grad! Ljudi se prevoze, dakle ljudi su negde bili, ljudi su igrali i grlili se i ljudima je lepo.
Druga reakcija – okej, nakon što smo bili nesebični, budimo malo i praktični – neka neko preveze i mene.
U međuvremenu, od Dorćola, gde sam puštala muziku za deo živuće populacije koji voli da mu je lepo, stigla sam laganim hodom i do Trga, potom Terazija.

Sat po prvom pozivu taksi službama, leta gospodnjeg 2021., sredinom juna, ispred mene zaustavilo se vozilo. Sa zvaničnom oznakom taksi udruženja i svetlećim znakom.
Ušla, pipnula sedište – da, ja sedim – odahnula i rekla ulicu.
A, pa vama je bolje da izađete, reče čika za volanom, obrnu u suprotnom smeru i vrati me kod Albanije. Šta šta šta
– Pa ne, ovo bi vam kod mene bilo baš skupo. Ne gledajte me tako, ne mogu ja te vožnje od trista-četristo dinara.

Izađem.
Stojim.
Razmišljam.

Zaustavljam taksi, bez mnogo nade.
Posle tek pet minuta, jedan stane.
Odveze me do kuće, na moje dobro skriveno čuđenje i progutani šok.
Pogledam u taksimetar, znam taj put i predobro – kad samo malkice dupla cifra.
Kažem okej, hoćete li mi objasniti šta se jbno dešava
Gde da pročitam manifest ovog događanja taksista
Čemu u budućnosti da se nadam
…
Kaže

Mogu ja i da vas vratim na Terazije
Znate –
– ja sam se POSEBNO zaustavio da bih vas prevezao
– možda sam pogrešio.
Kažem

(okej, rečeno mi je već da previše psujem na javnom mestu, ovom)
Kažem –
Ne znam zašto sam imala utisak da ste taksi vozač i da je stati nekom da biste ga prevezli čak, na neki način, najprecizniji opis vašeg posla.
Očito moja greška.

Oprostite

Pardon.

…

Zaključak:
Ljudima nije trebalo predugo da se pretvore u životinje.
Zatvorite ih još jednom i ješće jedno drugom ruke i noge da bi lakše oteli telefone i patike.

Osećaju se zakinutim i svet im je dužan.
Okolni, svi osim njih, treba da im vrate.
Boli ih qrac kako.
Samo da sad za mesec dana dobiju nazad sve što su izgubili za godinu i po.

–
…

Bojmo se.

Ne pravimo nagle korake.
_

Svet se tokom Covid 19-ekstravagance napeo do poslednjeg oboda ljudskosti.

Ne želimo da vidimo kako izgleda pucanje.
.
Onako kažem,
čisto u slučaju nekih novih sojeva
i
msm ono

Kapirate

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.