Volim pozorište, a neke uloge vas jednostavno pronađu. Katarza kroz koju prođem kao čovek, misleći o dečaku koji je preživeo logor, pokretačka je energija u koju verujem. Verujem u poruku u kojoj je Torbica kroz Molijera rekao svima da za ljubav treba imati čvrstine, kaže glumac Marko Marković.
Piše: Gala Gajin
Tesla, Jozef Bloh, Kleant, Đorđe – samo su neke od velikih uloga u kojima se ostvario Marković koji je postao član ansambla Srpskog narodnog pozorišta prošle sezone, na veliko oduševljenje publike koja ga verno prati još od kada je bio član Narodnog pozorišta Sombor.
Marković će u najstarijem srpskom teatru sutra imati premijeru predstave „Magbet“ u režiji Nikite Milivojevića, koja je letos oduševila budvansku i beogradsku publiku. O njegovoj glumačkoj veličini svedoče i dve Sterijine nagrade, nagrada „Miloš Žutić“, nagrada na Vojvođanskim susretima, ali kako sam kaže „šta je uspeh bez zadovoljstva“, te tako, kada izađe iz pozorišta, sve svoje vreme, najviše provodi u prirodi, sa svojom najvećom ljubavi – ćerkom Nerom.
Takođe, pored „Magbeta“ u Srpskom narodnom pozorištu publika Markovića može da gleda i u predstavama „Tartif“ Igora Vuka Torbice, „Lutka sa kreveta br 21“ Slobodana Brankovića, Milivojevićoj „Travničkoj hronici“, ali i u predstavama koje su prepoznate kao one čije teme interesuju mlade, poput predstava „Golmanov strah od penala“ Ane Đorđević, „Tesla, izumetnik“ Nebojše Bradića.
„Magbet“ u režiji Nikite Milivojevića, nadasve je poseban i drugačiji, kako sam reditelj kaže, bavili ste se, kao ansambl, „snovima i time kakve to veze ima sa Magbetom“. Pa, kakve veze ima? Kritičari opisuju predstavu kao vizuelno upečatljiv košmarni san.
– Jeste, „Magbet“ jeste košmar i jesta priča o krvoločnoj ambiciji dvoje ljudi koji tome nisu dorasli, onda su počeli da robuju sopstvenom zločinu koji im je ličio na san, odnosno košmar. Ono što gledalac vidi neka mu stvori asocijaciju, to smo baš hteli predstavom.
Prošla sezona u SNP-u bila je velika kako za teatar tako i za vas jer ste postali prvak Drame SNP-a, a u novi ansambl ste uplovili ulogom Nikole Tesle, u predstavi „Tesla, izumetnik“ u režiji Nebojše Bradića. Kako sam reditelj kaže, vašeg naučnika je video kao čoveka koji ima svoje „pozorište“ pa se tako čini da ste vi odličan izbor. Koliko je bilo teško ili izazovno raditi na liku čoveka koji je osvetlio čitav svet?
– Tesla je jedno vreme i jedna epoha. On je i Bog i čovek koji je hodao zemljom. Ja sam dugo razmišljao kako je izgledao njegov dan, šta je voleo, koga, čemu se radovao i kakve su emocije nekoga čiji je rad večan. Ja sam u Srpsko narodno pozorište ušao davne 2001, kada sam upisao Akademiju, 2004. odigrao prvu predstavu, zarazio se pozorištem i ostao u njemu zauvek. Malo se švrćkao okolo po severnim latifundijama, ali me evo tu, prisutan.
Uloga Jozefa Bloha u predstavi „Golmanov strah od penala“ najavila vas je u Novom Sadu u „velikom stilu“. Ana Tasić u kritici za „Politiku“ opisala je vašu igru kao preciznu, snoliku i realističku, a kako ste vi prolazili kroz taj rolerkoster koji može da izazove strah? Da li ste se prepoznali vi i Jozef Bloh?
– U mene je Handke ubacio neku anksioznost, sećam se da sam poslednjih 20 strana čitao naglas na Štrandu da bih sebi dokazao da sam ga pročitao. Kakav pisac, ubedio me koliko je poraz otrežnjujuć i ohrabrujuć, u vremenu osuđenom na uspeh. Šta je uspeh bez zadovoljstva.
Takođe, u jednom intervjuu, rekli ste da je upravo angst (strah) originalno i najtačnije objašnjenje Handkeovog romana. Strah je osećanje koje pokreće anksioznost – bolest savremenog doba. Iz te perspektive, šta publici, pogotovo mladoj, donosi ova predstava?
– Donosi jednu dobru predstavu i jednu lekovitu poruku opakog Nobelovca.
Izvanredni ste u ulozi Kleanta, u predstavi „Tartif“, rola Đorđa u predstavi „Semper idem“ donela vam je nagradu „Miloš Žutić“, „Sterijinu“, a dobitnik ste i „Sterijine za mladog glumca“ u predstavi „Čarobnjak“… Na koju svoju ulogu ste najponosniji ili vam je najdraža?
– Volim pozorište, a neke uloge vas jednostavno pronađu. Katarza kroz koju prođem kao čovek, misleći o dečaku koji je preživeo logor, je pokretačka energija u koju ja verujem. Verujem u poruku u kojoj je Torbica kroz Molijera rekao svima da za ljubav treba imati čvrstine. Dokazao sam sebi da sa Pozorištem možeš obići svet i da te svi razumeju. Da, tako je bilo i sa Šilijevim „Čarobnjakom“, od Amerike do Urala, sa Kokanom Mladenovićem, smo ukinuli tekst i napravili „Kad bi Sombor bio Holivud“ bez reči, znači može sve. Bitno je biti spreman i još kad se desi….koje je to zadovoljstvo.
Kada niste u pozorištu, kako provodite vreme? Čini se da je priroda za vas uvek prvi izbor.
– Priroda, terasa, more, vino i Nera Marković, moja najveća ljubav u kosmosu celom.
Koji su vam neostvareni snovi i kojom se parolom vodite kroz život?
– Holivud ali biće! Obećavam! Želim mir, stalnost i mir!
Bonus video: Miona Marković i Aleksandar Vučković
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar