0
Bila sam na festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu i Moskvi, svuda je umetnik nekako izolovan od publike, u Nišu je u direktnom kontaktu sa njom. Oni nama daju ljubav, mi njima uzvraćamo, kaže za Nova.rs dramska umetnica Ljiljana Blagojević, kojoj je na 56. Filmskim susretima uručena Nagrada "Pavle Vuisić" koju dodeljuje Udruženje filmskih glumaca za životno delo.
– Ne bih volela da se ovaj festival promeni, jer je ranijih godina bilo ideja da se on proširi, da budu i producenti i kostimografi. Ja sam se tome usprotivila jer bi se onda izgubio i bio bio jedan od mnogih festivala. Treba ga sačuvati. Odavde potiču neki veliki glumci kao što su Ljubiša Samaradžić i Tanasije Uzunović koji su obeležili našu profesiju – priča prvakinja Drame Narodnog pozorišta.
Ipak, danas je mnogo toga drugačije.
– Rekla bih da je festival u onom i ovom vremenu različit. Normalno je da se menja, jer se i mi menjamo. Možda je i činjenica da se festival prošle godine održao u oktobru zbog pandemije ostavila traga. Lepo je bilo videti punu Tvrđavu, te ljude koji zbilja obožavaju i glumce i film. Kada ljudi kažu „Naše vreme je bilo bolje“, ponekad se složim s tim. Ali, ne možemo ostati zalepljeni u nekom vremenu. To je Ajnštajn govorio: „Ako niste u sadašnjosti, vi ste zalepljeni i nema vam spasa, atrofiraćete i umrećete“.
Ona dodaje da je druženje glumaca sada bilo svedeno i lepo, ali drugačije.
– Danas, kao da se neki plaše da to nije građanski nego seljački ako ima više veselja. Možda se to novim generacijama više sviđa, ja volim da je to više prokrvljeno, da ima pesme, smeha, radosti. A po mom mišljenju, upravo je to davalo dodatni čar ovom festivalu i to je bio njegov pečat.
Žao joj je što je kultura zanemarena u vremenima krize.
– Imam koleginice koje žive i rade ovaj posao u Francuskoj, Nemačkoj i u ovoj situaciji su pomagane od svojih država. Žao mi je što se uvek prvo snizi budžet za kulturu. A niko se ne seća šta je Engleska uradila u vreme Drugog svetskog rata, kada su morali budžet da revidiraju. I kada je rečeno – hajde sa kidamo sa kulture – Čerčil je zapitao: „Pa zašta ćemo se onda boriti?“. Jer, kultura i jezik su vertikala jednog naroda, a nama su stomaci primarni i socijalni mir, naravno.
O priznanju za životno delo kaže da je to velika nagrada:
– Veliki je Paja. Neki su mi rekli: „Znači, završila si kad je za životno delo“. „Ne“, odgovorila sam, osećam se da nisam uludo živela i da je moj život imao smisla.
Našoj sagovornici je uručen i portret sa njenim likom koji je uradio akademski slikar Milovan Penkov i zamolio je da joj ga predaju.
– Bilo mi je jako teško zato što su se sakupile razne stvari. Mislm da je nagrada došla u pravo vreme i kada su mi rekli da treba da se obratim i otvorim festival, povukla sam se u sobu i napisala jer sam znala da emotivno uzdrmana neću moći da me vodi misao. Zato sam napisala jer sam želela iskažem emocije u u ovom vremenu koje je potpuno drugačije od vremena kada je veliki Paja radio i stvarao. I ta nagrada i treba da nas podseća na takve gromade kao što je Paja. Sa te strane sam i akcenat stavila na različitost i poimanje sadašnje naše branše i onog vremena i šta je kulturna vrednost i ko je elita… Siniša i Kalina su oduševljeni zbog ove nagrade koju sam dobila ali nisu mogli da dođu. On je u Crnoj Gori, ona je sa dečicom, mora da ih pazi. Bila sam jako uzbuđena, to se videlo i po glasu i to je dokaz da nisam oguglala i da nisam ušla u neke stereotipe da mi je svejedno, jer ništa nije svejedno…
Ljiljana Blagojević je prilikom uručenja Nagrade „Pavle Vuisić“ održala nadahnuti govor koji prenosimo u celosti:
„Ceo život govorim tuđe tekstove napamet a sada ću vam svoj govor pročitati, verovatno zato jer sam zbilja duboko uzbuđena. Postoje vremena, nevremena, kada glasni potisnu tihe, nepametni nadglasaju mudrace, umetnost zanemi pred navalom buke i besa, silikonskih varvara i njihovog primitivizma, kad istinsku lepotu talenat i snagu stvaralaštva proglase za stranputicu. Zato su ovakve nagrade važne da se naslone na autoritet onoga čije ime nose, snagu njegovog talenta, raskoš njegovog umeća. I sve dok iza sebe imamo Tvrđavu, čiji je jedan od bastiona bio Pavle Vuisić, lakše nam je u toj borbi i znamo da ćemo pobediti. Gospodin Pavle Vuisić je bio čovek koji je kao Da Vinči znao sve, znao je bukvalno sve o svom poslu. I superioran kao Zevs među čobanima, znao je da napiše pesmu, da da savet, upeca ribu, razvije prezir prema skorojevićima i primitivcima, zapeva glasno. Zato mu je i nagrada koja nosi njegovo ime velika. Ja ću je nositi sa čašću i zahvalnošću.“
