0
Veljko Mihajlović,“Petar Kralj“ i „Atelje 212“, dve izložbe u Ateljeu 212.
Profesor i akademik, slikar i keramičar, Ivan Tabaković je u jednom intervjuu rekao: „Kolaž se može uporediti sa elektronskom muzikom, rad na kolažu sa sistemom komponovanja elektronske muzike, sa montažom ogromnog registra zvukova koji, spajajući se, rađaju najfantastičnije muzičke predstave koje je svet čuo… Još jedna vredna osobina kolaža je u brzini izrade, a to je veoma važno da se misao ne izgubi…“
Držeći se upravo ovih Tabakovićevih reči, Veljko Mihajlović se i sam okušava u kolažu kao tehnici neiscrpnih mogućnosti koja ga usredsređuje na to da pomno prati sopstveno razmišljanje u slikama. Tematski, Veljko Mihajlović, učesnik u mnogim inscenacijama Ateljea 212 (kao slikar), i stalni član njegovog, čuvenog bifea (kako sam kaže), vezuje se za dva povoda. Jedan je omaž glumačkoj legendi Petru Kralju i predstavama u kojima je igrao na sceni Ateljea 212, a drugi samom Ateljeu 212, odnosno njegovom 65-om rođendanu.
Umetnik neobuzdanog duha, koji se svako malo na našoj likovnoj sceni pojavljuje s novim, prepoznatljivim motivima – od Hilandara i Sent Andreje (grafike), preko Kalemegdana (tempere na platnu) i Studentskog parka (ulja na platnu) do „Kruga dvojkom“ i Šetnje Adom“ (grafike/ilustracije za knjige Spomenke Krajačić) – pa i s eksperimentima (za izložbu posvećenu Teslinom rođendanu kao slikarsku podlogu koristio je kompakt-diskove), Mihajlović je u tehnici kolaža realizovao mala dela (po formatu) inspirisana velikim, upamćenim predstavama. Među njima prednjači „Živeo život Tola Manojlović“, po kojoj je glavni protagonista Petar Kralj najpoznatiji, igrajući u njoj od premijere 1967. do svog kraja 2011. godine.
Za Mihajlovićev opus inače, pa i za njegov segment pokazan na ovoj čak 216-oj samostalnoj izložbi, mogla bi kao umetnikov kredo da posluži Dekartova krilatica „mislim, dakle postojim!“, ona koja slikare podstiče da istražuju, a ne da se uporno drže jednom otkrivenog, probitačnog manira. Njega i više od toga: da vrati nagradu „Zlatni beočug“, jer se među nagrađenima našao i „najveći promoter nekulture i kiča“, obrazložio je tada u pismu Kulturno-prosvetnoj zajednici.
Od Kine do Marine
Uvreženo je mišljenje da se kolaž pojavljuje s kubizmom i da su pioniri kolaža Brak i Pikaso. Postojbina kolaža je, međutim, Kina. Prvi kolaži javljaju se kad je otkriven papir, 200 godina pre naše ere. U X veku, japanski kaligrafi koriste lepljeni papir za pisanje poema. U XV i XVI veku, u Evropi, u gotskim katedralama praktikuje se oblaganje podloge zlatnim listićima. Kod nas je poznata upotreba zlatnih listića za izradu ikona. Sa kubizmom pak kolaž oživljava kao samostalna umetnička disciplina. Na kolaže Ivana Tabakovića podsetila nas je njegova izložba održana prošlog meseca u beogradskoj galeriji „Vasić“ (Kosovska 16), a da kolaž može biti i u funkciji performansa pokazala je Marina Abramović u radu Autoportret s zlatnom maskom, u kome je lepila zlatne listiće po svom licu (viđen na njenoj retrospektivi u MSU).
Bonus video: Zašto ćutimo svima i o svemu? – gosti Jasna Dimitrijević i Dejan Lalović