1
"Lepa sila", rekla je Olja Savičević Ivančević, jedna od devet autorki koje je publika mogla da čuje večeras u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, na prvoj večeri Krokodila, odgovarajući kako se njoj se čini izbor učesnica ovog književnog festivala.
Poezija, proza, živa čitanja pred mikrofonom na bini i razgovori na sofi kraj njega i onlajn uključenja iz Sarajeva, Ljubljane i šume u Gorskom Kotaru, pred amfiteatrom ispunjenom ljubiteljima književnosti – tako je izgledalo prvo veče Krokodila. Na festivalu sa sloganom „Remake Remodel“, pozajmljenim iz naslova pesme benda Roxy Music, u dve večeri predstaviće se 19 autorki iz regiona. Maske, distanca, jasno označena mesta u publici podsećaju na to da se festival dešava u vreme koronavirusa.
Prva je na binu izašla Radmila Petrović i postarala se da drugi deo deo iz skraćenice Krokodil („književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju“) bude odmah na početku opravdan. Otresito i harizmatično pročitala je tri pesme iz svoje zbirke „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“, uz poseban aplauz nakon pesme „Srpkinja sam al mi Kosovo nije u srcu, nego ti“.
– Ako na vas nešto ne ostavi posledice, onda taj ko je to pisao ništa nije uradio. Ja sam želela da ostavim posledice. Svaki književnik gleda da ostavi posledice, svako delo zapravo – ispričala je Radmila u kratkom razgovoru sa Zoe Gudović, koja je vodila program.
Maša Kolanović uključila se onlajn iz Zagreba, iz svoje kuhinje („mnoge revolucije počele su u kuhinjama“).
– Čekam da se moja knjiga zaboravi, da zaboravim sve što sam napisala, da krenem ispočetka, jer ne volim da se ponavljam i ne volim reciklirati staro, ne volim parazitirati na starom, želim nešto novo, u žanrovskom smislu, želim eksperiment, što mi je uzbudljivo i što me vuče da onda pišem. Šta će biti dalje, to ne znam ni ja – rekla je ona, pričajući o tome šta sada piše, a potom je pročitala odlomak iz priče „Kukci su gotovo kao ljudi“.
Ana Vučković govorila je o tome kako je pisala roman „Yugoslav“, o svom ocu.
– Svi misle da mi je bilo teško, a u stvari bilo je kao da je reka probila branu i kao da radim nešto lepo i za sebe i za sećanje na mog tatu, a i za mnoge druge, zato što mi se čini da su ove priče, odnosno delovi romana, univerzalni i svakog mogu da dotaknu na nekom nivou – rekla je ona, primećujući i da je „Yugoslav“ došao ispred Muzeja Jugoslavije, a potom pročitala odlomak pod nazivom „Tigar“.
Nađa Bobičić iz „Pobunjenih čitateljki“ razgovarala je na sofi sa Lejlom Kalamujić, autorkom iz Sarajeva, kojoj je njen grad ujedno i jedna od njenih velikih tema.
– Sarajevo je, kao i svi drugi gradovi, poprilično apokaliptično, ali sada da je to velika promena u odnosu na to kako smo pre živeli i nije, tako da se snalazimo i dalje, živimo i pokušavamo da radimo neke stvari, planiramo. Ne predajemo se. A Sarajevo je, koliko god se o njemu pevalo i pisalo, i dalje dobrim delom neispričana priča – rekla je ona.
Lejla Kalamujić odlučila se da pročita novi rukopis, priču „Šta je to u nama“, deo buduće zbirke i njom je duboko ganula dobar deo publike.
Govorila je potom i o nasleđu AFŽ-a kojim se bavi sa kolektivom „Crvena“, napominjući da „postoji odgovornost da se danas time bavimo“.
Lejla je ostala u sofi i pri uključenju književnog kritičara i urednika u „Partizanskoj knjizi“ Vladimira Arsenića, kako bi zajedno podsetili publiku na Dašu Drndić i njenu knjigu „April u Berlinu“. Lejla je iz Sarajeva došla u Beograd, a Arsenić se uključio onlajn iz Sarajeva. Oboje su opisali kako su se upoznali sa Dašom Drndić, ocenjujući i da su književnica preminula 2018. godine i njen rad u njenoj generaciji bili negirani, ali da su je „mladi prigrlili“ upravo zbog „poetike istine“.
– Daša je tačka u našoj književnosti gde ja nalazim svoj put – rekla je Lejla Kalamujić.
Skrećući pažnju na „April u Berlinu“, Arsenić je naveo da je to „knjiga koja se bavi nama neposrednije nego njene knjige“.
– Ona se u toj knjizi bavi Holokaustom, ali ona stalno priča o ljudima koje je poznavala, o Beogradu, o Zagrebu i Rijeci, i ona je puna ljubavi – naveo je Arsenić.
Autorka više proznih dela Suzana Tratnik, javila se iz Ljubljane i podelila iskustva o tome kako je dočekana u javnosti kada je objavila svoju prvu knjigu („Ispod nule“, 1998), kada se već uveliko bavila aktiviznom u domenu LGBT prava. Potom je pročitala i priču prevedenu kao „Zlatni ćup“ („Zlatna jama“ na slovenačkom), tematski vezanu za LGBT zajednicu danas u Sloveniji.
Lana Bastašić, u razgovoru sa Slavkom Vlalukin iz „Pobunjenih čitateljki“, govorila je o zadovoljstvu što joj je nagrada Evropske unije za književnost za 2020. godinu pripala kao autorki iz BiH, za roman „Uhvati zeca“, kao i o recepciji njenog romana.
– Žao mi je što je (Elena) Ferante uspela da zaseni Luisa Kerola jer su mi oboje bili važni i veliki uzori i zato što sam zaista radila na tome da svako poglavlje doslovno podseća na to isto poglavlje u „Alisi“. Ako sam ikoga kopirala, to je on – kazala je, između ostalog Lana Bastašić.
Pored toga, rekla je i da joj je jezik u romanu bio „možda i najvažniji“.
– Moja pripovedačica 12 godina živi na engleskom i za nju se povratak u Bosnu dešava mnogo pre nego što se autom nađe u Bosni, događa se u trenutku kada ponovo počne da priča svoj jezik, i to jezik koji više ne znamo ni kako da zovemo, ali koji sa sobom nosi sećanja, traume, emocije… – ispričala je Lana Bastašić.
Odabrala je da pročita novu priču, pod nazivom „Hljeb“ koja, u osnovi, govori o sazrevanju neprilagođene tinejdžerke.
Adelina Teršani, pesnikinja i aktivistinja za prava žena iz Prištine, predstavila se govoreći poeziju na engleskom i albanskom jeziku. Ona je pričala o tome kako je kroz slam poeziju pokušala da da glas ženama sa Balkana koja nemaju priliku da izraze svoja iskustva. Njena zbirka zove se „Dosta“ i kroz nju osuđuje seksualno zlostavljanje žena, a iz nje je čitala pesme „Vidovnjakinja“ na engleskom, „Stub porodice“ na albanskom (publika je pratila prevod Škeljzena Malićija na ekranu), te „In Memoriam“ ponovo na engleskom.
Splitska pesnikinja i prozaistkinja Olja Savičević Ivančević, trostruka gošća Krokodila, uključila se onlajn, kako je rekla, „iz šume“, odnosno Gorskog Kotara, gde drži radionicu za 11 pesnikinja i „svaki dan priča o poeziji do iznemoglosti“.
– Lepa sila. Skoro sve te autorke sam čitala i to je došlo u pravom trenutku jer to nije veštački napravljeno, nego je jednostavno posledica onoga što se događalo i u društvu i u književnosti poslednjih godinu, dve. Drago mi je što sam deo te priče – rekla je Olja Savičević Ivančević, o tome kako joj se čini program Krokodila gde su oba dana „samo žene“.
Ona je i pročitala svoju pesmu „Ne čitam žene“, na koju su je inspirisali „stvarni događaji“, pa pesmu „Pošten posao“.
Beogradska likovna umetnica i autorka dve knjige Milica Vučković čitala je odlomke svog romana „Boldvin“ na kraju večeri.
– Ispostavlja se, slušam sve ove gošće i čitanja, da su to uvek nekakve devedesete, ratovi i tako dalje. Prosto mislim da treba da se promeni paradigma i da, ako nastavimo da pričamo o tome, pričamo makar u nekom drugom žanru, koji može da bude i komičan jer ratovi su svakodnevni i neprestani. Izlišno je lamentovati nad ratovima, da probamo u nekom drugom ključu to da vidimo, i da prigrlimo to što nas je oformilo onakvim kakvi jesmo sada, da vidimo šta sa tim dalje možemo da uradimo i šta pametnije i bolje da prenesemo mlađim generacijama nego što su ove starije od nas donele nama. Evo, imali smo priliku i Radmilu da čujemo, koja je tu najmlađa generacija i jako mi je drago da na regionalnoj sceni predobrih mladih ljudi koji pišu neke sjajne stvari tako da mislim da ne radimo loš posao – rekla je Milica Vučković.
Druge večeri festivala, u subotu, publika će moći da čuje i vidi Magdalenu Blažević, Luizu Buharovu, Rumenu Bužarovsku, Jasnu Dimitrijević, Biljanu Đurđević, Moniku Herceg, Senku Marić, Mašu Seničić, Svetlanu Slapšak i Tanju Stupar Trifunović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
