Lenka Udovički: Živimo metastazu i na mikro i na makro planu

- Nosorozi su metafora totalitarnog autoritativnog društva u kojem ljudi pristaju da budu nosorozi svojom kolaboracijom, ćutanjem i ne pružanjem otpora, rekao je dramaturg Ivan Medenica koji je vodio razgovor sa umetnicima posle predstave. On je dodao da su sve državice bivše Jugoslavije zapale u različite oblike autoritarnosti i zapitao rediteljku šta bi još specifičnije rekla o današnjim nosorozima?- U ovom komadu mi je bila bitna referenca na nacizam, fašizam, gde u u jednom totalitarnom društvu moraš imati užasno debelu kožu da bi preživeo i gde se debela koža smatra lepom, da to bude jasno. Jer, ono što danas živimo jeste neka metastaza zadnjih, recimo, skoro sto godina. Mi smo mislili da smo pobedili i nacionalizam i fašizam, a nismo, sve nam se to u prvim decanijama 21. veka vraća. I ostavila sam ovde prostor da u svakom čoveku određene replike i rečenice odzvone. U tome i jeste Joneskova pamet i genijalnost, kao i u duhovitost i lucidnosti da ovaj tekst na takav način odzvanja danas baš u ovom trenutku. I to je njegova vrednost. Neka strepnja koju osećamo duboko u sebi i koju nismo još artikulisali sami sa sobom, toliko je stvari od ekologije do totalitarizma, do trenutka ludog, apsurdnog, zahuktalog, metastazičnog u kojem živimo, i svesti samo na jednu stvar to bi osušilo komad, a ovako im ostavlja mogućnost da se bavi asocijacijama - objasnila je Udovički.

Mi kao ljudi znamo, dodala je, šta je dobro a šta nije.- Kad smo sami sami sa sobom spremni smo to da priznamo više nego kada nam se to kaže. Ovaj komad otvara i ostavlja prostor da sami sa sobom porazgovaramo i razmislimo.Na komentar Medenice da svet u vreme pandemije uvodi novi vid totalitarnosti jer nam uteruje nove strahove, odnosno da je koronavirus dobra prilika za zloupotrebu demokratije, Lenka Udovički je ovako odgovorila:- Da, sada dolazimo na temu straha koje je najveće i najjače oružje. Zato jesmo u trenutku metastaze, događa se perfect storm koji nismo u stanju da sagledamo a osećamo već neko vreme da se nešto užasno teško i problematično dešava. I trudimo se da se sa tim ne suočimo i da idemo dalje i šlajfamo, šlajfamo… A sve što se događa ove dve godine raskrinkava taj trenutak i na makro i na mirko planu, multidimenzionalni je problem.

Pisac Božo Koprivica je je podelio svoje utiske nakon predstave i prokomentarisao da je oduševljen prevodom teksta.- I taj utisak se preneo na predstavu koja raste prema kraju, kako i treba. Drago mi je zbog Bojana Dimitrijevića jer sam ga gledao u epizodnim ulogama koje su u klasi Pepija Lakovića, Cice Perovića, i opravdao je da može da nosi glavnu ulogu. Lenka je logično uradila ovu predstavu jer ima kapi španske krvi i meni je žao što nisam bio u Španiji da se borim protiv fašizma. Najviše mi je stalo o toj hrabrosti pojedinca. Ja sam uličar, ali mnogi glumci, pisci, ljudi iz sveta umetnosti, pobegli iz raznih kompromisa da se priklone vlasti. I kad vam oni kažu da će biti isto ako se promeni nešto, e pa ti su za vlast, za Vučića. I moraju da znaju koliko je njihova pogubna uloga i da se ugledaju na tog „poslednjeg čoveka“. Nema odustajanja, treba da verujemo da će nešto da bude bolje i da se promeni.Razgovoru sa umetnicima Kazališta Ulysses sa Briona, u okviru festivala RUTA, prisustvovao je i Njegova svetost patrijarh srpski g. Porfirije.Bonus video:Lekcija Igora Vuka Torbice

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lekcijaigoravukatorbice-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2662801"]