Jako je teško vreme sada za nas umetnike, jer smo u konstantnom čekanju. Zbog ove situacije svi smo napeti kao strune i prinuđeni na improvizaciju. Pitanje je koliko možemo da izdržimo ovako, i finansijski i na svaki drugi način, kaže za Nova.rs likovni umetnik Vladimir Lalić uoči večerašnje samostalne izložbe (18 časova) u Muzeju grada Beograda.
Postavka „Sedimenti i sentimenti“ međunarodno priznatog autora, koja je prodajnog karaktera, biće otvorena do 5.decembra. Vladimir Lalić se predstavlja beogradskoj publici na prvom spratu Muzeja, na oko 800 metara kvadratnih, sa novom neizlaganom serijom radova na pleksiglasu, interaktivnim „site specific“ instalacijama, kao i sa radovima iz prošlih faza, za koje je više puta nagrađivan.
S obzirom na to da je izložba Vladimira Lalića „Sedimenti i sentimenti“ poseban program u okviru manifestacije „Muzeji za 10“ umetnik za naš sajt ističe da je u pitanju sjajna inicijativa, jer je umrežavanje muzeja uvek dobrodošlo.
– To je način da se ljudi privuku u muzeje. Svi bi trebalo da budu svesni da muzeji nisu nikakv bauk, niti strašna stvar, već mesto gde ljudi treba da dolaze o otkrivaju njihove riznice i ponudu.
Na opasku što samostalnu izložbu otvara baš na „baksuzni“ petak 13, kroz smeh kaže da nije sujeveran, ali kao kuriozitet ističe da je sa 37. godina najmlađi umetnik čija će postavka biti otvorena u Muzeju grada Beograda.
– Kada mi je Jelena Medaković, direktorka muzeja ponudila termin nisam ni shvatao tu poražavajuću činjenicu da sam najmlađi umetnik koji je ikada samostalno izlagao. I ne samo to, svojim delim ispunio ceo prvi sprat tog bitnog zdanja. Ali, do toga da budem najmlađi umetnik ne bi ni došlo da Muzej grada Beograda posthumno nije dodelio nagradu Vladimiru Veličkoviću.
Direktorka muzeja je imala ideju da u tom periodu kada je dodeljena nagrada tu budu izloženi radovi jednog od dobitnika priznanja Veličkovićeve fondacije. I hteli su to da budem baš ja, jer već neko vreme prate moj rad, smatrajući da mogu da savladam izazov koji pruža ovaj prostor. U prvom trenutku sam sumnjao i nisam bio siguran da li imam dovoljno radova, ali dok sam postavljao izložbu shvatam koliko mi je inspirativan ovaj prostor. Data mi je mogućnost da predstavim presek svojih starih radova, ali i novih. U svakoj sobi je po jedan segment. Otuda naziv „Sedimenti i sentimenti“, jer je to okosnica oko koje se vrti tematika ove izložbe – priča Vladimir Lalić.
Ističe da u jednoj sobi ima nagrađivanih crno-belih radova velikog formata, u kojima se bavi sedimentima, odnosno slojevitošću čoveka u fizičkom smislu. Kako kaže, u svojim delima prodire kroz meso i kosti kako bi došao do istine. U drugoj sobi posetioce očekuju sedimenti sećanja, koje ovako pojašnjava:
– Secirao sam porodične foto-albume transformišući ih pride, a tu su i tepisi, igračke, moje lične stvari od kojih sam načinio „site specific“ instalaciju, u ambijentu lične i jugonostalgije. Tu su i cepani crteži, gde će posetioci moći da vide kako ja radim i dolazim do nekih umetničkih rešenja, odnosno kakvi su to slojevi čoveka kao društvenog bića, kakvu to socio-političku konotaciju ima svako biće. U poslednjim sobama izloženi su slojevi pleksiglasa, koji nose presudnu ulogu u igri senki i svetla, a na kraju izložbe tu su neke instalacije koje će domaća publika prvi put imati prilike da vidi.
Precizira da su u pitanju „strašne komore“ i opisuje da se ulazi u potpuno zatamnjene prostorije, samo uz mobilni telefon koji u ovom kontekstu označava „baklju u džepu“.
– Zahvaljujući telefonima oni osvetljavaju crteže i pleksiglase koji vise sa plafona, i svaki posetilac ima priliku da na svoj način napravi svoju projekciju i crtež vidi i doživi na svoj način. Iako su radovi nastajali godinama unazad čitav taj mrak, ta slojevitost, osećanja, tema čoveka kao društvenog bića ocrtavaju savršeno trenutak u kome živimo. To se slučajno desilo tako, ali šta umetnost i treba drugo da bude do refleksija vremena u kome živimo – smatra naš sagovornik.
Naglašava i da je glas umetnika sada važniji nego ikad i podseća da se publika u kriznim trenucima upravo okreće umetnosti.
– Umetnost je neka vrsta polomljenog ogledala gde mi kroz te slomljene fragmente vidimo istinu iz svih uglova. Realnost nam je rasparčana sa svih strana i ruši veštački zadate standarde lepote, a suočeni smo sa time da ne znamo šta nam nosi budućnost. Ukoliko je umetnik iskren u onome što radi, svi ti “problemi današnjice” isplivaće u njegovom delu. Posmatrači će kroz njegovo delo moći da pročitaju znakove i postave pitanje. Umetnost nije tu da da odgovor već da postavi još jedno, direktnije pitanje. Možda će posetioci u ovoj mojoj mračnoj “crnoj” sobi doći do nekog svetla i postaviti još jedno nužno pitanje u ovim vremenima – ocenjuje slikar.
Vladimir Lalić, koji svoju ličnost „deli“ između likovne, odnosno vizuelne i muzičke umetnosti, kaže da je u ovoj pandemiji njegova druga ličnost „doživela katastrofu“.
– Nema koncerata, turneja… Izolaciju sam bar iskoristio da završim neke radove koje večeras izlažem i na njima se tačno oseća turobna atmosfera u kojima sam ih stvarao. Bolje i da ne pominjem koliko mi je izložbi pomereno, otkazano. Ništa od planova za izložbe u Parizu i Milanu. I dok sam prošle godine sa svojim bendom „Organized Chaos“ svirao u Čileu, Rimu ove godine je zbog pandemije sve stalo, pa kod kuće pripremam novi album. A mogu samo da se nadam da će izaći za nekoliko meseci. I mjuzikl „Jesus Christ Superstar“, u kome igram glavnu ulogu, pomeren je tek za sledeću godinu. Ako se i tad desi… Jako je teško vreme sada za nas umetnike, jer smo u konstantnom čekanju. Ogromna je napetost. Zbog ove situacije svi smo napeti kao strune i prinuđeni na improvizaciju u svakom trenutku. No, zbog toga može da ispliva i dobar sloj kreativnosti. Samo je pitanje koliko možemo da izdržimo ovako, i finansijski i na svaki drugi način…
Uprkos pandemiji, trenutno su Lalićevi radovi izloženi u Kraljevskoj akademiji u Bristolu. U pitanju je grupna izložba, koja ima i takmičarski karakter.
– Sa dva crteža u trci sam za nagradu. Ali, da vam ne pričam kakav je pakao bio doneti radove do Bristola, do Akademije u ovoj situaciji kada su granice zatvorene, kada ne može da se putuje. Srećan sam što su mi radovi na tako prestižnom mestu, ali sve je toliko otežano. Znate, ja sam poslednjih godina izlagao u Singapuru, Njujorku, Parizu, a zbog pandemije sam bio primoran da se okrenem srpskom tržištu. To i nije tako loše, pa se tako nedavno završila moja postavka u Novom Sadu, u Svilari, a večerašnja u Muzeju grada Beograda je kruna svih mojih dosadašnjih izložbi – zaključuje Vladimir Lalić.