"Lako je moglo da se dogodi da amaterska umetnost postane dominantna": Kustoskinja izložbe "Pasaž u salonu"

PIŠE: Nikola Marković

Povodom ove izložbe razgovarali smo sa jednom od kustoskinja Milicom Ivić. Kako je stajalo u najavi “Pasaž u salonu” implicira nemoguće, nevidljive kanale kojima se prostori života i umetnosti ukrštaju, a osim toga, ukazuje na istraživanje adekvatnih ili mogućih prostora za izlaganje marginalne umetnosti koja nastaje bez izlagačke svrhe”.

Ova izložba je rezultat istraživačkog rada sa samoorganizovanim grupama marginalnih umetnika Pleme F20 i Bitlsti. Šta je tačno podrazumevao ovaj istraživački rad koji je prethodio samim delima?

- Istraživanje je prethodilo pre svega izložbi, jer su mnogi radovi već postojali, kao rezultat višegodišnjih aktivnosti Plemena F20 i Bitlsta. Važan je kontekst u kojem izložba nastaje, a to je završna konferencija projekta ARTIS koji je za temu imao istraživanje transformativne moći umetnosti na pojedinca i društvo. Kada smo se opredelili da se transformativnom moći umetnosti bavimo iz perspektive kolektiva samooorganizovanih marginalnih umetnika, pre svega smo radili na istraživanju toga šta za njih znači izlaganje radova koje svakodnevno proizvode na kolektivan način u nejavnim prostorima, šta je njima važno da bude izloženo, kakva bi bila idealna izložba kada bi je oni pravili, ali i gde sve postoji umetnost. Kako tvrdimo da je naš “Pasaž u salonu” jedno od mesta susreta umetnosti i života, nismo želili da kustosiranjem mi određujemo sva pravila reprezentacije. Zahvaljujući Salonu Oto-Bihalji Merin, kustoskinji Senki Latinović i direktorki Ivani Bašičević Antić, dobili smo mogućnost da pred izložbu provodimo vreme sa umetnicima u prostoru galerije, da tamo nastaje deo produkcije koji će biti izložen u Uličnoj galeriji, da sa njima pozicioniramo i raspoređujemo radove, da su oni deo procesa.

- Još jedan deo istraživanja se odnosio na potencijal koji smo naslućivali da postoji za saradnju sa savremenim umetnicima u polju različitih medija. Zbog toga što je to omogućeno produkcionim okvirom projekta ARTIS, u kolaborativnom procesu sa Bitlstima i Plemenom F20 su učestvovali Sofija Pašalić, Johanna Marcadé-Mot, Marko Pavlović, Aleksandar Popović, Bruno Tolić, Ana Dimitrijević, Andrej Julher, Miloš Tadijin, Milena Janošević i Aleksandar Denić. To je model saradnje između marginalnih, art brut i savremenih umetnika koji imaju i sopstvenu praksu, koji smo imali prilike da vidimo u institucijama kao što je La S Grand Atelier iz Vielsalma u Belgiji, sa kojom smo imali razmene tokom prošlih godina.

Radovi ovih kolektiva, kako najavljujete, “zadržavaju uzbudljivi liminalni status konstantnog proizvođenja sadržaja negde između umetnosti i života”. Koliko je u tom smislu za samu umetnost ovih kolektiva bitna ta interakcija umetnosti i života, odnosno preplitanje njihovih granica? Može li se govoriti o drugačijoj poziciji umetnosti u odnosu na realnost, u poređenju sa umetnicima konvencionalnog obrazovanja i umetničkog puta?

- Taj odnos između umetnosti i života je više važan nama koji smo na taj način odredili umetnički rad ova dva kolektiva. Perspektiva iz koje smo im pristupili jeste kritika autonomije umetnosti kao zasebnog društvenog polja. Međutim, nismo se bavili mogućnostima brisanja granica umetnosti i života ni iz perspektive avangardnih praksi, niti onih aktivističkih. Mene ne prestaje da zanima odgovor na pitanje šta da je, nekim čudnim sledom okolnosti, zapravo amaterska umetnost postala dominantna. Šta da su formalno umetničko savršenstvo i bilo koja vrsta virtuoznosti postali banalni i sporedni? Šta bi bilo da je taj slučajni kod kojim se formira institucionalni svet umetnosti zasnovan na drugačijim premisama, na kulturi radnika, marginalnih stvaralaca ili isključivo na svakodnevnim praksama koje nisu izdvojene iz života? Meni se čini da je takav obrt mogao lako da se dogodi i da je pravo čudo što ne živimo takvo razumevanje umetnosti. Oba kolektiva sa kojima smo odlučili da radimo konstatno proizvode umetničke radove u najrazličitijim medijima bez ograničenja. Zbog toga su i na izložbi izložene slike, kolaži, crteži, stripovi, instalacije, video radovi i animacije, audio eksperimenti, grafički eksperimenti, poezija i tragovi performansa.

Koliko je za prezentaciju radova kolektiva Pleme F20 i Bitlsti bio važan odabir baš ove dve lokacije?

- Odabir lokacija je mnogo manje od slučajnosti. Već krajem prošle godine je ugovorena saradnja Ulične galerije i Muzeja naivne i marginalne umetnosti (Beograd/Jagodina). Tu saradnju je inicirao tim Ulične galerije, a vrlo je spremno prihvaćena od Muzeja. Zbog fokusa projekta ARTIS, koji se bavio transformativnom moći umetnosti na pojedinca i društvo u institucionalnom, svakodnevnom i urbanom kontekstu, došli smo do kombinacije ova dva prostora, a zapravo time realizovali našu već postojeću želju za saradnjom. Za prezentaciju ali i produkciju radova je bila ključna saradnja sa Muzejem naivne i marginalne umetnosti jer je prostor poslužio ne samo za postavku izložbe, nego i za celokupno kreiranje izožbe koja će se naći u Uličnoj galeriji. Pasaž u salonu, pored toga što implicira nemoguće pozicioniranje jednog javnog, uličnog elementa u jedan uređeni, privatni prostor, istovremeno i povezuje ove različite izlagačke principe: pasaža na Bezistanu i muzejskog prostora.

Šta se vama lično i kao kustoskinji dopada u radu ovih grupa, i što biste potencijalnoj publici posebno istakli kao njihov vizualni kvalitet?

- Kod oba kolektiva nije u pitanju samo vizualni aspekt, niti samo vizualni kvalitet. Reč je o mnogo složenijim poetikama, koje su dugoročne, produktivne, ali i nepredvidljive. Poseban kvalitet za mene u onome što rade i žive Bitlisti i Pleme F20 dolazi iz hibridnosti njihovih praksi koje skoro uvek sadrže neki element izvođačkog. Osim toga, za mene vrlo važna jeste sloboda kojom se oni služe za ne u potpunosti artikulisano izražavanje – izmišljane reči, svakodnevna poezija, stereotipije i ponavljanja, sva ta različita sredstva koja ostavljaju višak afektivnog sadržaja. Moguće je pevati poznate pesme pogrešno sa lažnim rečima, koristi strane jezike bez njihovog poznavanja, moguće je pevati, misliti i govoriti bez dovršene artikulacije koja bi bila racionalno besprekorna. Sa grupom Bitlsti delim kolektivni rad u AKC Matrijaršija već deset godina i njihovo prisustvo je postalo nezamenljivi deo onoga što Matrijaršija jeste. Bez Bitlsta bi nastala velika praznina u vežbanju dekonstrukcije svakog uspostavljenog koda. Kada je reč o Plemenu F20, kod njih posebno prepoznajem kvalitet kolektivnog života i zajedničkog rada koji je bio specifičan za kolektive koji su obeležili najbolji deo mog života i mladosti.

Izložba je realizovana kao deo završne konferencije ARTIS projekta – koliko ste u njenom planiranju bili vezane za sam projekat i na koji je način on definisao koncept i selekciju radova, odnosno umetnika, za ovu izložbu?

- Kontekst projekta nije uticao na selekciju radova, ali jeste u potpunosti omogućio produkcioni okvir za ove dve izložbe koje nastaju jedna u drugoj i jedna iz druge. Po pozivu profesorke Milene Dragičević-Šešić i Nine Mihaljinac, za projekat smo bili inicijalno vezani kroz temu transformativne moći umetnosti, ali kada smo izabrali kolektive sa kojima ćemo raditi i lokacije, te saradnje sa ljudima i prostorima su dalje dodatno određivale “Pasaž u salonu”.

Bonus video:  Endi Vorhol na Arsenal festu: Otvorena izložba posvećena slavnom umetniku u Kragujevcu