Pozorišna kritičarka britanskog magazina Nataša Tripni podelila je utiske sa gostovanja nagrađivanog komada, u produkciji Hartefakta, u Pirotu.
Bacanje činije za salatu na pod možda ne zvuči kao najdramatičniji trenutak, ali je jedne februarske večeri izazvao odobravanje među publikom u Narodnom pozorištu u Pirotu, u jugoistočnoj Srbiji. Ovo se dogodilo na dirljivoj i duhovitoj predstavi „Naš sin“, autora Patrika Lazića, mladog pisca i reditelja iz Pule. Tema je odnos mladog homoseksualca sa roditeljima. Glavnog junaka tumači Amar Ćorović, a njegove roditelje Dragana Varagić i Aleksandar Đinđić, piše Nataša Tripni (Natasha Tripney) u „Gardijanu“.
U tekstu se napominje da se drama odvija „tokom emocionalno ispunjene porodične večere, u kojoj je jasno da se roditelji mladića još nisu pomirili sa njegovom seksualnošću. Stalno okrivljuju jedni druge i sebe. Na kraju se stvari preliju. Suze teku, posude za salatu se bacaju.“
Iako je Pirot, navodi ugledna pozorišna kritičarka, kulturno nedovoljno istražen grad na jugu Srbije i smatra se društveno konzervativnim u poređenju sa kosmopolitskim Beogradom, u publici je bila primetna mešavina generacija, uključujući i odeljenje gimnazije koje je doveo njihov profesor. Ona smatra da iako su teme kojima se predstava bavi i dalje osetljive u Srbiji, većina publike je srdačno reagovala na predstavu.
Primetno je bilo, dodaje, da je ovaj komad dotakao gledaoce.
– Porodica mog prijatelja prolazi kroz istu stvar – rekla mi je kasnije jedna žena.
Evo šta je još Trpni napisala u „Gardijanu“:
Srbija je legalizovala homoseksualnost 1994. godine, ali istopolni parovi ne mogu da stupe u brak ili usvajaju decu, a gej ljudi su i dalje ponekad izloženi diskriminaciji. Parada ponosa 2010. u Beogradu je nasilno prekinuta i, iako su poslednjih godina prošle bez incidenata, još uvek su pod jakim obezbeđenjem policije. Nedavno su vandali razbili izlog Informativnog centra Prajda u Beogradu, što je bio poslednji u nizu napada na njihove prostorije.
“Naš sin” je 2022. naručila srpska kulturna nevladina organizacija Hartefakt kako bi se poklopila sa Evroprajdom koji se te godine održao u Beogradu. Odlučivši da uradi nešto „lično i iskreno“, Patrik Lazić je napisao porodičnu dramu o razgovoru koji nije mogao da vodi sa roditeljima.
– Sve ove tišine u mojoj porodici bile su zapisane na papiru. Bilo je to kao psihoterapija – kroz smeh je prokomentarisao mladi reditelj i dodao:
– Predstava je postala jedna od najpopularnijih u Hartefakt kući, ali i više od toga. Jer, mladi se često vraćaju i dovode svoje roditelje ili druge članove porodice da je pogledaju. Pomaže to što je komad duhovit i pokazuje istinsku toplinu prema svojim likovima.
Patrik se prisetio prošlogodišnjeg nastupa kada je u publici bilo dosta starijih ljudi, od kojih su neki plakali. Posle su mu rekli da su im deca kupila karte. Rekao je da razume tu potrebu da vidite sebe na sceni i da pomoću medija pokažete roditeljima ko ste. Sličan uticaj na njega, kako kaže, imao je TV film “Molitve za Bobija” iz 2009, o mladiću čija majka ne može da prihvati njegovu seksualnost.
– Međutim, “Naš sin” je i predstava o samoprihvatanju. Radi se o samostalnom mladiću kome više ne treba prihvatanje roditelja – naglašava Lazić.
Hartekat je osnovao Andrej Nosov 2009. godine sa misijom da upotrebi umetnost za rešavanje još uvek neproživljen bola prošlosti regiona. Većina njegovih produkcija bavi se društvenim temama. Najduža predstava koja se igra u okviru Hartefakt kuće je “Prst” po tekstu Doruntine Baše, govori o nevolji žena sa Kosova čiji su muževi i sinovi nestali nakon rata 1998-99, sa Jasnom Đuričić, zvezdom filma “Quo Vadis, Aida”, nominovanog za Oskara 2020. godine.
Tek 2022. kompanija je konačno dobila svoj stalni prostor za izvođenje, u salonskom stanu u centru Beograda.
– “Naš sin” je kreiran specijalno za taj prostor, a intima komada je pojačana izvođenjem u stanu sa kuhinjom iz koje se može poslužiti supa. Publika je istom nivou sa likovima. Svi su zajedno u trpezariji – objašnjava Lazić.
Prošle godine, nastavlja reditelj, Hartefakt je odlučio da predstavu gostuje po gradovima u Srbiji, odvodeći je na mesta gde ljudi ne mogu normalno da vide ovakav nastup.
Pomoću donacije Švedskog instituta, otputovali su u Lazarevac, južno od Beograda, gde je imao opipljiv uticaj na publiku.
– Obično kada imate pitanja i odgovore posle izvođenja predstave, šačica ljudi ostane da porazgovara sa akterima, ali u Lazarevcu je veliki broj ljudi je želeo da ostane i da razgovara, da uporedi komad sa stvarima u svom životu – istakao je Patrik.
Predstava se sada bliži svom 50. izvođenju, što svedoči o njenoj popularnosti. Izvođena je i na Kosovu.
Heartefakt je jedna od retkih srpskih kompanija koje tamo redovno gostuju. „Naš sin” je bila prva srpska predstava koja je izvedena u kosovskom gradu Gnjilanu od rata, na međunarodnom Dablinskom gej pozorišnom festivalu i festivalu Fast Forvard u Drezdenu gde ga je omladinski žiri nemačkih tinejdžera nagradio.
Ali, sa pozorištem od 300 mesta popunjenim skoro do kraja, Pirot je bio njihova najbrojnija publika do sada. Na kraju, mnogo srednjoškolaca je ostalo da porazgovara sa akterima ovog komada.
Dramska umetnica Dragana Varagić smatra da je ova otvorenost za dijalog od vitalnog značaja:
– Ovo je još uvek tabu tema u Srbiji. To nije nešto o čemu ljudi pričaju. Mislim da ova predstava otvara prostor za to i nadam se da će publika otići kući da razmisli o ovim stvarima. Ovako vodimo put ka sledećem nivou promena.
Bonus vdieo: „Publika želi da mi njih čujemo“: Predstava „Naš sin“ na karavanu kroz Srbiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar