Dragana Varagić Foto: Dragana Udovičić

Potresan i duhovit, autorski projekat reditelja Patrika Lazića, upozorava da smo izgubili sposobnost da istinski razgovaramo i razumemo jedni druge.

Glavna tema komada “Naš sin”, u kome se mešaju fiktivni i autobiografski elementi, jeste roditeljsko suočavanje sa seksualnim identitetom sina. To izvlači na površinu mnoge porodične tajne koje se, po našem običaju, stavljaju pod tepih, priča za Nova.rs Dragana Varagić.

Foto: Promo/ Heartefact/Naš sin

Predstava je na repertoaru u 15. i 16. septembra u okviru EuroPride 2022. u Hartefakt kući (Bulevar despota Stefana br. 7) a osim naše sagovornice koja tumači lik majke, uloge su poverene Aleksandru Đinđiću (Otac) i Amaru Ćoroviću (Sin). Ova drama priča o preispitivanju granica prihvatanja i odbijanja. Sin se posle nekoliko godina vraća kući i želi da upozna roditelje sa svojim partnerom. Roditelji vole svog sina, ali …

Po čemu je sve ova predstava posebna?

– Nama je posebna, pre svega, po reakcijama publike i stvarno je inspirativno igrati u takvoj atmosferi. Prostor u kom se izvodi je velika dnevna soba u stanu, pa smo publika i mi osvetljeni isto, sa nekim samo na korak razdaljine, sve je kao krupni plan na filmu. Zanimljivo je osetiti kako se gledaoci brzo uključuju u komad i postaju njegov deo. Profesionalno i kolegijalno smo jedni drugima velika podrška u ovako specifičnom prostoru.

A u čemu je hrabrost autora ovog projekta?

– Za mene je predstava ono što publika ponese kući za razmišljanje a svaki komad koji uspe da otvori teme je hrabar, pa tako i ovaj naš. Sve ovo što se dešava oko Europrajda, a nažalost uključuje nesankcionisane pretnje i pozive na nasilje, govori nam sa čime se suočavaju pripadnici LGBTI+ populacije u odbrani svojih prava, i kolika je njihova hrabrost.

Tumačite lik majke čiji sin priznaje da je gej. Sa čim se sve ona bori?

– Pre svega se sa strahovima da društvo u kome živimo ne omogućava njenom sinu srećan život. Osim porodičnog, predstava ima i društveni okvir. Pokazuje da nam na živote i dalje utiče traumatična prošlost devedesetih godina prošlog veka i nerešen odnos prema njoj. Nagomilane frustracije nam ne pomažu da bolje razumemo druge, pa samim tim i sebe.

Foto: Milena Arsenić/Promo

Da li i kako majka u ovom komadu rešava tu situaciju?

– Ona je jedna od onih jakih žena koja ume da razrešava problem, podmetne leđa u svakoj situaciji i bude podrška svojoj porodici. Ništa joj nije teško, samo joj je važno da njeni budu dobro. Sada, suočena sa sopstvenim problemom, nema više snage i boji se sve više. Lik je zanimljiv zbog jake unutrašnje borbe i transformacije tokom komada. Njene namere su najbolje ali, znate kako se kaže, ponekad je “put do pakla popločan dobrim namerama”.

Šta vas je lično najviše dotaklo u ovom tekstu?

– Majka je tragičan lik, zagonetku svog života nije umela da razreši, za druge je očigledno nekad znala. Njena borba sa sobom se dešava sada. Mnogo je takvih majki u našem okruženju koje su, vodeći računa o drugima, zaboravile na sebe, trpele nasilje i tako izgubile širinu i snagu koju su nekada imale.

Da li ste razmišljali, šta biste vi uradili na njenom mestu?

– Više puta sam razmišljala kako bi majka, lik koji igram, reagovala, da su joj karte na početku komada podeljene drugačije. Da nema lični problem, da ne trpi porodični i društveni pritisak onda kad je najranjivija, mislim da bi drugačije reagovala. Stalo mi je da je publika razume, odnosno da uoči gde greši. Nadam se da je to jedno od pitanja koje gledaoci ponesu kući za razmišljanje. Lično, u njenoj situaciji, ja bih postupila drugačije.

Foto: Promo/ Heartefact/Naš sin

Na šta sve upozorava ova predstava?

– Pre svega na društvo koje toleriše nasilje, na nedostatak postovanja ljudskih prava i sloboda. Isto tako i na to da smo izgubili sposobnost da istinski razgovaramo i razumemo jedni druge. Mnogo zabluda se koristi za opravdanje sopstvenog mišljenja, malo prostora je ostalo da menjamo jedni druge na bolje.

Koje reakcije biste izdvojili nakon premijere?

– I kritika i publika su nas zavolele, zanimljivi su razgovori koje imamo posle izvođenja, koliko tema smo otvorili i kako svako pronađe nešto što mu je blisko. Iznenadim se i sa koliko pažnje se prati predstava, koliko detalja se pamti i kako svako sklapa neku priču koja ga se tiče.

Da li ćete imati vremena da se posvetite i režiji?

– O, da, već na jesen ću režirati „R. U. R. “ Karela Čapeka u Narodnom pozorištu Užice. To je deo mojih profesionalnih i profesorskih istraživanja iz Kanade o odnosu nauke i drame. Reč je o priči o robotima, napisanoj daleke 1920, kada je prvi put i smišljena reč robot. Tu me zanima preplitanje nekoliko vremena i uticaj veštačke inteligencije na naš život, od benefita do posledica. Na kraju će to biti ipak jedna ljubavna priča, jer kako se kaže – “svaki dobar komad je o ljubavi”. Volim predstave koje sam režirala, neobičnog “Kir Janje” u Kragujevcu i postmodernističku “Penelopijadu” Margaret Atvud kao kanadsko – crnogorsku koprodukciju za Festival “Purgatorije” u Tivtu koja se godinama zadržala na repertoaru.

Čega ste se više uželeli, glume ili režije?

– Glume na maternjem jeziku, bilo pred kamerom bilo na sceni. Vraća mi deo identiteta, jer ovde sam postala glumica, a Draganu, rediteljku i profesorku, “prevela” sam iz Kanade i s engleskog jezika.

Dragana Varagic
Dragana Varagić Foto:Independent Shorts Awards 2020/2021 Annual Awards Raleigh Studios Hollywood

Osim predstave „Naš sin“, pedagoškog rada kojem ste posvećeni, sve češće možemo da vas gledamo na sceni.

– Sve što sam nedavno radila, što sada radim ili ću uskoro raditi su neobični projekti, meni vrlo izazovni i uzbudljivi. “Dr. Auslender / Made for Germany” Bojana Đorđeva, čija će premijera biti na predstojećem Bitefu, bavi se našim medicinskim radnicima koji odlaze u Nemačku. Specifične strukture i igraće se u Amfiteatru za anatomiju Medicinskog fakulteta. Ja sam inače nesuđeni lekar i sestra doktorke medicine koja više ne živi ovde. Pošto sam i sama dugo živela u drugoj zemlji, tema mi je veoma bliska. Igraću i u kamernoj operi Irene Popović Dragović po delu „Deca“ Milene Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ova dva komada, kao i „Naš sin“ suočili su me sa pozorišnim formama u kojima nisam dosad učestvovala, uz potvrdu da sajm još radoznala i željna novih izazova. I radujem se saradnji sa Ateljeom 212 i Paolom Mađelijem u predstavi „Sin“, koja je takođe specifinlna po temi i formi.

Bonus video: Dragana Varagić – „Naš sin“ mi je drag

Komentari

Svi komentari (1)