"Kupiće ga Zvezda": Srpski izdavači otkrivaju kako su pre svih "namirisali" pisce superstarove i buduće dobitnike Nobela i Bukera

Vidosav Stevanović, Rajko Petrov Nogo, Tiodor Rosić, Dimitrije Tasić... urednici BIGZ-a nisu imali kristalnu kuglu pred sobom ali su, čini se, imali "nos" za Nobela.

Sa četvrtim izdanjem (1982.) prodato je više od 100.000 primeraka "Sto godina samoće" Gabrijela Garsije Markesa.

Prijateljstvo sa Gospodinovim

Ko još čita Bugare, bio je komentar poznanika kada sam mu rekao da pročita Gospodinova. A kako je „Geopoetika“ pre Bukerove nagrade (2023) pronašla, otkrila „bratka“ Georgija?

- Gospodinova sam upoznao 1999. u Sofiji. Mislim da je to bilo jedno od moja dva prva putovanja van zemlje posle bombardovanja. Tamo mi je izdavačka kuća Svet. Nauka objavila roman „Knjiga o bambusu“ (u prevodu Marije Joane Stojadinović). Sećam se neugodnosti koje su ljudi osećali prema agresiji koju smo doživeli u Srbiji i jasno protivljenje tom NATO činu. Promocija je bila u velikoj dvorani koja je bila prepuna. Kao da su došli da za mene i nas Srbe navijaju, a ne na predstavljanje knjige - seća se pisac Vladislav Bajac, glavni urednik „Geopoetike“, koji je tada upoznao mladog pesnika Georgija Gospodinova.

Uz pasivno razumevanje bugarskog, kako kaže, pročitao je neke njegove priče i pesme.

- Odmah me je zaintrigirao. Već tada mi je bilo jasno da mu je budućnost i van njegovog jezika. Dobro smo se i razumeli i postali prijatelji. Bili smo prvi izdavač u svetu koji ga je preveo i objavio, a upravo mu je izašla prva prozna knjiga „Prirodni roman“ - otkrio nam je Bajac.

Gospodinov to nikada nije zaboravio i mnogo kasnije su učestvovali na raznim skupovima, sajmovima knjiga...

- I tada, i kada nisam bio prisutan, često bi se hvalio kako je preko „Geopoetike“ i srpskog jezika „izašao u svet“. Iznad svega mi je drago što je Žoro, kako ga zovemo, ostao ista osoba kakvu znam već četvrt veka - naglašava naš sagovornik.

Knjiga “Budući klasici”, u izboru i prevodu Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića, nije tipična antologija pripovedaka. Na stolu je neka vrsta „opklade“?

- Više je to književna šala. Moje uredničko poverenje u Anđićevo poznavanje hispano i latinoameričke literature je neograničeno. Reč je o veoma mladim autorima kojima proričem dobru budućnost. Uspeh je nešto drugo. I lutrija, između ostalog - objašnjava Bajac.

Na pitanje koje još autore smatra „otkrićem“ svoje izdavačke kuće, Bajac odgovara:

- Jedno od svežijih je Kapka Kasabova, takođe Bugarka. Objavili smo joj žanrovski neodredivu knjigu „Granica“ o Balkanu. Dobar nam je promoter svima, jer živi u Škotskoj i novo je otkriće i anglosaksoncima. Piše divnim jezikom nauke i umetnosti, antropologije, etnologije, istorije, filozofije i beletristike. Među otkrićima je veliki broj „naših“ stranih autora: pre 30 godina - Bela Hamvaš, njegov učitelj Velšanin Džon Kuper Pouis, pa Ransmajer, esejista Aleksandar Genis, Tatjana Tolstoj i desetine drugih, sve do danas čuvenih, među kojia su Murakami, Pamuk, Oster, De Lilo, Gorder… Mi stalno otkrivamo nove pisce, kao što je sada Irkinja Kler Kigan, po čijoj knjizi „Sve te sitnice“ istoimeni film otvara novi „Berlinale“.

„Kupiće ga Zvezda“

A kakvo je osećanje izdavača kada pisac dobije važnu međunarodnu nagradu, a pre toga stigne do ovdašnjih čitalaca zahvaljujući domaćem izdavaču?

– To je jedan od najboljih razloga zbog kojih se čovek danas može baviti izdavaštvom. Izdavač je posrednik, u najboljim slučajevima, on je glasnik dobrih vesti i neko ko otkriva nove glasove i svetove. „Arhipelag“ je 2009. objavio kratki roman „To je Ales“ aktuelnog nobelovca Juna Fosea. Tako su se naši čitaoci sreli s njegovom književnošću - priča Gojko Božović, glavni urednik „Arhipelaga“.

Zatečenost nepoznatim imenom i u neknjiževnim krugovima pratila je replika: „Kupiće ga Zvezda“, podsetili smo.

- Naravno, nepoznat pisac nije najbolja preporuka za tržište, pa se inače odličan roman prodavao sporo i dugo. Neko bi rekao da smo knjigu objavili u pogrešnom trenutku, kada je pisac bio nepoznat. Mislim da smo je izdali kad treba, da čitaoci odličnog pisca upoznaju na vreme.

Božović smatra da je misija izdavača da objavljuje ne samo poznate i višestruko proverene autore, već da otkriva i objavljuje nove glasove, nedovoljno poznate i sasvim nepoznate pisce.

- Ali da ih objavljuje ne zato što su novi i nepoznati, što je moda koja se povremeno javlja, već zato što su dobri. U poslednjih nekoliko godina plasirali smo nekoliko odličnih stranih pisaca, koji ranije nisu prevođeni na srpski jezik, s kojima se publika polako i obazrivo upoznaje, a za koje sam uveren ne samo da su odlični nego i da su najbolja sadašnjost i izgledna budućnost svetske književnosti. I pravi razlog za čitanje - kaže Gojko Božović i dodaje da se ne može stići do svih željenih autora:

- Ja nisam samo izdavač, ja sam i čitalac. Voleo bih da sam objavio čileanskog pisca Gižerma Martineza ili španskog sociologa Manuela Kastelsa.

Pisci i izdavači zajedno rastu

Ako su Teri Pračet i njegov „Disksvet“ u Srbiji imali aromu samizdata, kada se shvatilo da bi to moglo da bude usko skrojeno odelo za veće izdavačke ambicije „Lagune“, pitali smo Dejana Papića, prvog čoveka ove izdavačke kuće.

- Na promociji prve knjige najavio sam da su u planu i drugi poznati svetski autori koji ovde nikada nisu prevođeni. Ipak, to su u tom trenutku bile samo želje na granici sa maštom, jer je sve zavisilo od prodaje objavljeniih knjiga. Srećom, pokazalo se da ovde postoji čitalačka publika spremna da upozna nove autore i svetove.

Papić objašnjava da za svaki uspeh ili izdavački promašaj prihvata deo zasluge, ali i odgovornosti.

- Ipak, dva bih imena mogao da izdvojim kao svoje favorite, a to su Markus Zusak sa romanom „Kradljivica knjiga“, koji me je očarao već u prvih desetak strana, da sam prvi put posle Pračetovih romana poželeo da lično prevedem knjigu. Zatim, roman „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića, nesvakidašnji za srpske prilike koji se ne ispušta iz ruku. I „Pa kao“ Vladimira Tabaševića, knjiga koja mi je odmah dala do znanja da je reč o jednom od najvećih talenata savremene srpske književnosti, pravom dragulju koji se pojavljuje jednom u dvadeset godina. Za oba ova autora od početka sam imao utisak da zajedno rastemo - zaključuje Dejan Papić.

Urbana legenda jeste da je iza izdavačkog hita „Devojka sa bisernom minđušom“ stajao predlog koleginice Vere Kondev...

- Ona je oduvek bila i ekspert i prijatelj kuće, tako da je njena pohvala za ovu knjigu bila presudna da je objavim. Sada kada znamo da je to jedan od najvećih uspeha „Lagune“, zvuči neobično, ali to je knjiga za koju prognoze za srpsko tržište nisu bile obećavajuće. Vermer i Holandija 17. veka tada baš nisu bili u fokusu naše čitalačke publike. Ipak, pobedila je dobra književnost. kao što to uvek i čini - kaže na kraju Dejan Papić.

Bonus video: Stazama vrhunskih pesnika i pisaca