0
Čovek ne dolazi do suštine, bavi se površnim stvarima i sitnim zadovoljstvima. Ne mogu da shvatim da je čovek, koji je stvorio mnoge veličanstvene stvari, postao tako naivan. U stvari, postao je glup, kaže za Nova.rs Branko Kukić, pisac i izdavač.
„Ko će čisto izvaditi iz nečista. Niko“ – citat je iz „Knjige o Jovu“ kojim pisac, izdavač i osnivač časopisa „Gradac“ Branko Kukić započinje tekst o velikom slikaru sa ovih prostora Miodragu Dadi Đuriću. Baš je „Knjiga o Jovu“ ostavila neizbrisiv trag na Đurića, koji je smatrao da ona opisuje „svačiju sudbinu“.
Kukić, otvarajajući tekst „Dadova sablast postojanja“ citatom iz starozavetne knjige, na početku konstatuje da Đurićevo slikarstvo „postavlja krajnja pitanja“.
A koja su to krajnja pitanja u opusu crnogorskog slikara od večeras može da se uveri i beogradska publika na izložbi u Galeriji Kombank dvorane na kojoj su predstavljena dela Dade Đurića (1933-2010) iz zbirke Novice Jovovića.
U tekstu o „Dadovoj sablasti postojanja“ pišete o suprostavljanju prirode i čovekove ludosti koje je proizilazilo iz slika Dade Đurića. Koliko je to suprotstavljanje čoveka i prirode danas aktuelno?
– Ne znam koliko je Dado razmišljao o suprotstavljanju čoveka i prirode u smislu današnje aktuelnosti tog problema, kada se govori o ekologiji, uništavanju prirode… Imam utisak da je Dado hteo da kaže da je u stvari čovek neko čudno biće koje kao da je sa svojom nemarnošću i bahatošću van prirode, kao da ne pripada prirodnom stanju, prirodnoj ravnoteži. U prirodi je sve ravnoteža, priroda ne može da funkcioniše bez ravnoteže. To se vidi i u biljnom i u životinjskom svetu. Međutim, jedino čovek odudara od svega toga, jedino se čovek suprotstavlja prirodi na jedan surov, primitivan, čak bih rekao i prostački način. A Dado upravo hoće da kaže da je čovek neko izvanprirodno biće, što po prirodi stvari znači da u čoveku postoji neko zlo. Mislim da je to osnova Dadovog slikarstva. Dosta je koristio knjigu jednog velikog prirodnjaka – Francuza Bifona, čoveka koji je, između ostalog, napisao – da je čovek stil. A današnji čovek više nije čovek stila, nije čovek ravnoteže, nije pojava nekog tvorca, nije u saglasju sa ovim svetom, a samim tim i sa kosmosom. Jer čovek stalno radi protiv svoje sreće. I to za sada nekako prolazi u prirodi, ali mislim da će doći vreme kada će čovek biti osuđen da istupi iz prirode tako što će ga sama priroda izbaciti.
Pomenuli ste sreću, a sam Dado je kazivao da je sreća samo detalj, a ne smisao i da ona ne može biti suština u umetnosti…
– Mislim da je Dado čovek koji je slikao neku tragediju. Jer stvarno u njegovim slikama teško da možete da vidite sreću. I mislim da je to za njega, ali i sreća uopšte u čovečanstvu, neki oblik ljudske naivnosti. Nema sreće. Mi imamo neke trenutke zadovoljstva, osećanje lepog, neke uzvišene trenutke kada govorimo o umetnosti, religiji, o našem svakodnevnom životu, o skladnim odnosima sa ljudima, o ljubavi, o privlačnosti. A u suštini, čovek uopšte nije srećno biće iz prostog razloga što mu je život ograničen. I samim tim u toj ograničenosti stvara se jedan veliki nemir, metež. A u metežu je suština haosa. Mislim da današnje čovečanstvo živi u potpunom haosu. A što je najgore, danas se čovek bavi beznačajnostima. Danas je prisutan jedan uspon beznačajnosti, društva spektakla. Čovek ne dolazi do suštine, bavi se površnim stvarima i sitnim zadovoljstvima. Ne mogu da shvatim da je čovek, koji je stvorio mnoge veličanstvene stvari, postao tako naivan. U stvari, postao je glup. Ne snalazi se, ne prihvata ništa, ne priznaje ništa, ruši svaki ritam. Pitanje je da li se današnja umetnost može uopšte nazvati umetnošću. Čovek je toliko ušao u prolaznost da više uopšte ne zna šta znači biti stabilan. Više ne zna šta su stubovi, šta su osnove društva, prirode, morala, umetnosti… Prosto, sve je rasplinuto i došlo je do toga da je čovek postao simbol zla. On je prezasićeni rastvor. I tu se sada javljaju razne ideje – recimo ideja gnosticizma, tj. da u čoveku vladaju podjednako i dobro i zlo. Ali i ta simbioza je srušena i pojavljuje se samo zlo. Svaki bogovetni dan nam to pokazuje. Ono što gledamo na televiziji, u medijima, što gledamo u politici, ekonomiji, vaspitanju, odevanju, ishrani, dijalogu sa drugim predstavlja potpuno rasulo. I ta priča o nekom čovekovom napretku je najpogrešnija priča. Šta znači napredak? Tehnologija je postvarila čoveka. I čovek više nema ulogu na planeti, a to je i Dado hteo da kaže.
Govorite o ograničenosti života kao razlogu za izostanak sreće, a i sam Dado je svojevremeno rekao da je teret stvarnog života sam život.
U suštini, religije su pokazale da je čovekova uloga u svetu mala čim mu je tražila razrešenje u nekakvom rajskom naselju. Sam život je u stvari jedan paradoks. Rađamo se s mukama i odlazimo s mukama, ili tugom. To je paradoks života. To je suština Dadovog slikarstva – priča o jednoj tragediji. I lepo je Dado govorio, i uvek se toga setim: „Moj život je stalno pod temperaturom. Stalno imam 38 sa devet“. Hteo je metaforično da kaže da je on stalno uznemiren, kao što su svi veliki umetnici stalno bili u nemiru. Mikelanđelo je govorio: „Ni jednoga dana u mome životu nije bilo a da nisam razmišljao o smrti“. To je strašan teret, jedan oblik užasa.
„Ja sam Gogoljevo kopile“, pričao je o sebi Dado. Vidite li i Vi tako umetnika?
Vidim. Moj odnos prema Gogolju je vrlo čudan. Pre svega, mislim da je Gogolj jedan od najvećih pisaca. Mislim i da takvih pisaca više nema. Jer on je sve izobličio u užas, a tamo gde i ima humora, to je humor iz užasa. Mogli bismo da kažemo da je to „humor pakla“. Zbog toga je Dado bio vrlo vezan, između ostalih, za Gogolja. Čak je pravio ilustracije za njegove „Mrtve duše“, kao i za Kafkin „Proces“.
Koliko je nedostatak jakih boja u njegovom poznom slikarstvu učinio njegova dela kristalno jasnim, što mu je i bio cilj?
– Da, i to je Dadov paradoks. Govorio je da koristi „jedvaboje“ (kao jednu reč). A time je hteo da kaže da sve nekako čili, da sve nestaje, da bi možda bio najsrećniji kada bi mogao da slika vazduhom ili vodom – to je nekakvo nevidljivo slikarstvo. To je jedan proces – od nečeg snažnog, kao što je recimo mlado biće, mladost života, dolazimo do kraja tog života koji postaje jedna senka. Prođeš, a ne znaš šta si, ništa ne razaznaješ. Mislim da je to razlog zašto se pri kraju svoga rada, svoje umetnosti, Dado opredelio da slika „jedvabojama“.
Dado je umetnik koji je bio alergičan na lepotu u klasičnom smislu. Koliko nas danas taj „teror lepote“ sve košta?
– To što je Dado rekao o lepoti, mislim da se lepo naslanja na ono što smo pomenuli na početku – da je shvatio ljudsku tragediju. A u tragediji pričati o lepoti je prosto paradoks i zabluda. Kako ćemo pričati o lepoti kada rušimo sve oko sebe, na ovaj ili onaj način? Ne možemo danas govoriti o lepoti. Pa, vidite šta se danas dešava u svetu!? Jedna ludost ide za drugom. Mi smo povezani lančanom ludosti. A mi smo svesni toga, a ništa ne preduzimamo, jer živimo u beskorisnom transu. Svet je do te mere u raskoraku sa samim sobom da više ne može da se vrati na početak, da uspostavi nove mere. Ne može ni nazad ni napred – kao da se zaledio u nekom raskoraku. To je i Dadova priča.
Ima li izlaza iz tog ljudskog ponora u Dadovom slikarstvu?
– Mislim da nema. Tako ja barem sve ovo razumem. Dado je veliki slikar i njegovo delo se može tumačiti na razne načine. Možda će neko u njegovom slikarstvu naći radost, što ne bi bila greška. Kod svakog velikog umetnika sve je u suprotnosti. Umetnost je jedinstvo suprotnosti.
A ima li, po Vama, danas nade da ćemo izaći iz provalije?
– Nema. Mi živimo u vremenu entropije, gde sve dobija sumanuto ubrzanje. I kada se izgubi kontrola nad tim ubrzanjem, pomešano sa napretkom čovečanstva i tehnologijom, doći će do jednog strašnog sudara. Do strašnog loma. Svet više ne može da se smiri, ne može da se vrati nazad, niti može da se vrati prirodi. S jedne strane, imate ljude koji se bore za zaštitu prirode i idu u prirodu, a s druge strane, kad se vrate kući obuzmu ih crne misli i carstvo ludosti. Neverovatno je da ni današnji moderni teolozi ne razmišljaju o tome. Možete li zamisliti kako onda tek razmišljaju oni koji proizvode automobile, oni koji se bave zabavom, spektaklom. Važno je samo da šljašti, a suštine nema. Danas su deca usamljena, njihovi roditelji su ceo dan negde… Oni se hrane na kiosku i goje se. To su sve posledice raspada sistema. Možemo mi reći – život je lep. I u suštini život jeste lep, ali dokle će nas dovesti ta fraza? Dokle će nas to dovesti kada je sadržina potpuno prazna. Sve je forma, a unutra je praznina. Kako onda uspostaviti vezu sa smislom?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
