Kritika - Piše Aleksandra Glovacki: Liturgija za Srebrenicu

Široko je Paković zahvatio u temu, kojoj je Srebrenica gotovo tek povod. Gro sadržaja se ticao ponašanja naše umetničke scene u tom kontekstu, prvenstveno pozorišta i pozorišnih ljudi. Prozivka je počela sa Mijačem i "Golubnjačom", te sa ''braćom'' Kovačević, da bi okrznula i Marinu nacionale, Medenicu i Srbljanović. Ali sasvim površno, bez razrade i udubljivanja, što bi bilo očekivano. Jer puška koja visi na zidu u prvom činu, morala bi da opali u poslednjem, da parafraziramo Čehova, što se ovde nije dogodilo. Umesto konkretnih ljudi, na sceni je imaginarna porodica Bećković (jasno je na kakvo bećkovištvo se odnosi), sa nekoliko realističnih prizora iz svakodnevnog života.Predvodi ih sveštenik-akademik, prenosilac ultrakonzervativnih floskula, u do tančina promišljenom tumačenju Vahida Džankovića, na način da ostaje upitno da li taj čovek, posle toliko godina, uopšte više propituje laži koje autoritativno seje naokolo, u slavu naciona i pravoslavlja. Boris Milivojević je sin, uspešan advokat i pisac u pokušaju, koji očevu umekšanu ''mudrost'' upliće u svoje amatersko pisanije. U trećoj generaciji se odnos prema umetnosti, zapravo njeno iskorištavanje, grana u dva pravca: unuka (Andreja Karčagin) je konceptualna umetnica, takođe puna floskula kao deda joj, ali u drugoj oblasti, dok je unuk (Ivan Jevtović) spretno povezao umetnost fotografije i rat sa uspešnim porodičnim biznisom. Majka (Katarina Jovanović) je predstavnica oficijelne scene – upravnica je Narodnog pozorišta.Jasno je da su navedeni delovi u funkciji ismevanja malo/građanske domaće kulturne elite, koja se predstavom detektuje kao pokretač zločina, sa jezikom krvavijim od krvavih ruku samih izvršilaca. Ipak, unutar liturgijsko oratorijumskih, uobičajeno za Pakovića jakih fragmenata, koji su okosnica predstave, navedeni realizam predstavlja nedorađenost. Pored direktnog korišćenja imena Ratka Mladića, Azemine Ahmetbegović, Nikolaja Velimirović, Biljane Plavšić i raznih drugih, međuigre sa izmišljenom porodicom predstavljaju puku ilustraciju, liče na ono pozorište koje sam Paković ismeva. Naročito jer je previše toga želeo da im prikači: licemerje, nadobudnost, eskapizam, samozadovoljstvo, foliranje… sve to kroz scene svakodnevice, uključujući nepotrebnu scenu pokušaja seksa, banalno bračnog, između oca i majke.Ali zatim sledi obrt u dobro pozorište, po kakvom prepoznajemo Pakovića. Snažan i efektan preokret pri kome likovi napadaju autora, koji je takođe na sceni, iznoseći optužbe uobičajene u odnosu na one koji javno progovore o tabu temama. U tom sukobu obe strane progovaraju iskreno, iz sebe, ne glumeći funkcije koje im je tekst namenio.Jaki muzički delovi, kompozitor i pijanista je Božidar Obradinović, posebno pogoduju Ivanu Jevtoviću, koji ih podjednako sa glumačkim i muzičkim umećem, kao i zavidnom energijom, pretvara u prave hepeninge. Ovo se posebno odnosi na song u kojem se ispoveda u ime Vučića, što je briljantni pasaž. Jednako kao i Katarina Jovanović, o čijim muzičkim kvalitetima i ne treba govoriti, ali njen performerski kapacitet uvek treba istaći.Pa i sam autor, u sceni svađe sa likovima, pokazuje uzbudljivu glumačku iskrenost.Predstava i sa vrlinama i sa manama, ali neophodna, kao redak pozorišni odgovor na genocid u Srebrenici.https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=hYmx7InIpuk&feature=emb_logo