2
U kratkom vremenskom periodu imali smo priliku da prisustvujemo premijerama dva srpska filma koji se u značajnoj meri oslanjaju na duhovnost. Prvi od njih bio je "Lazarev put" u režiji Ivana Jovića, po scenariju Monje Jović, a drugi je "Bauk" scenariste i reditelja Gorana Radovanovića.
Piše: Dejan Šapić
Nedavno smo gledali i „78 dana“ Emilije Gašić ai sada je u bioskopima „Bauk“ Gorana Radovanovića o Nato bombardovanju Srbije 1999. godine. Filmovi se na potpuno drugačiji način bave ovom tematikom. I stilski su neuporedivi. Prvi film se bavi odnosom tri sestre dok im je otac mobilisan i na vedar i duhovit način prikazuje stanje tokom bombardovanja, a „Bauk“ Gorana Radovanovića metafizičkim iskustvima jednog odmogodišnjeg dečaka. Posle 25 godina od bombardovanja Srbije dobijamo dva ugla posmatranja istorijskih činjenica.
U prethodnom ostvarenju „Enklava“ (2015.) Radovanović se već bavio sudbinom dečaka i njegove porodice koja je posle pogroma 2004. godine ostala da živi na Kosovu u malim zajednicama naseljenih pretežno albanskim stanovništvom. Potpuno realističan, pomalo romantizuje prijateljstvo i odnos između dva dečaka: glavnog glumca poreklom Srbina Nenada (Filip Šubarić) i njegovog druga Albanca Baškima (Denis Murić) kojeg pamtimo po zapaženoj ulozi divljeg dečaka odraslog među vukovima u filmu „Ničije dete“ Vuka Ršumovića.
Radovanović i ovoga puta nastavlja započeta istraživanja sudbine deteta koji se našlo u nepoznatoj sutuaciji i suočava se sa novim okolnostima. Radnja novog filma „Bauk“ se odigrava u Beogradu za vreme bombardovanja 1999. godine i govori o dečjem strahu tokom NATO bombardovanja. Sava je osmoogodišnji dečak koji živi s majkom dok mu je otac odsutan i radi na prekookeanskom brodu negde u Južnoj Americi. Slušamo oca koji ostavlja poruke na telefonskoj sekretarici i najavljuje moguće bombardovanje. Kada se ono zaista i desi pokušava da pronađe način kako da ih dovede kod njega na sigurno da bi bili svi zajedno. Vreme prolazi, bombadovanje se nastavlja i kod dečaka Save se javlja sve veći strah od nevidljivog neprijatelja koji je kao bauk. To je poznata pesma Getea sa kojom reditelj počinje film. Najpre se Sava u svom stanu sa majkom priprema za školsku predstavu vežbajući tekst a već u sledećoj sceni recitovaće pesmu zajedno sa vršnjacima.
Tekst Geteove pesme „Bauk“ ili „Vilinski kralj“ pripoveda o mitološkom biću koje mami decu u smrt. Dok otac jaše kroz šumu sa sinom na rukama, sin ga upozoravao na vilinskog kralja koji ga doziva. Otac ga odvraća od strašnih misli verujući da je to dečja mašta. Do kraja ove slojevite i uzbudljive pesme vilinski kralj je zgrabio dečaka i otac je ostao s mrtvim detetom na rukama.
Ona je polazište Radovanoviću za građenje priče i estetike koja preplavljuje kadrove strašnim scenama i upozorenjima na dolazak moguće apokalipse. Sava je dete koji gledaocima “služi” da prožive dugo odlaganu katarzu posle agresije NATO-a na našu zemlju.
U filmu se potencira uloga oca kojeg nema. Čujemo njegov glasa snimljen na kaseti telefonske sekretarice gde ostavlja poruke. Više puta u filmu vidimo ga na uramljenoj fotografiji na zidu gde otac sina Savu nosi na ramenima. Videćemo ga i kao Savin plod mašte i želje da bude sa njim u nekoliko scena.
U prethodnom filmu „Enklava“ reditelj se odlučio za stranog, nemačkog snimatelja Axela Schneppata a sada u „Bauku“ odabrao je vrhunskog ruskog direktora fotografije Vladislava Opeljanca, koji je stalni saradnik Nikite Mihalkova i Kirila Serebrenikova („Petrovljev grip“ 2021, „Žena Čajkovskog“ 2022, prikazani u Kanu i kod nas na Festivalu autorskog filma). Zajedno sa našim scenografom Vladislavom Lašićem, Opeljanc je učestvovao u oblikovanju scenarija uz Radovanovića jer kompletan film počiva na vizuelnom.
Mešaju se san i realnost i kod gledaoca se ne pravi jasna razlika. Dešavanja su konfuzna i taman kada pomislite da je nešto realno već sledeća scena vas demantuje da to možda nije tako. Pored vidnog uticaja Tarkovskog primećujemo snimateljski pristup prepoznatljiv za „Petrovljev grip“ gde je ta imaginacija u značajno većoj meri izražena. Sve uspešno kontroliše direktor fotografije Vladislava Opeljanca koji je vizuelno odlično dočarao težinu i teskobu. Ako se opustite i ne razmišljate previše o vezi pojedinih elemenata u filmu prisutvujete pravom ugođaju. Strašnom ali i lepom poetskom filmskom izrazu. Primetno je korišćenje filtera koji zamagljuju sliku i imate utisak magle u prvom planu sve dok se ne završi bombardovanje – tek onda se slika izoštrava. U kasnijim scenama pojavljuje se dim kao posledica bombi i razaranja. Insistira se na efektima i animaciji pri čemu film ostaje na polju realnog čak i kada pratimo scene snova ili imaginacije, sve vreme smo u realnosti.
Zamerka filmu jeste ta što autor često pribegava banalnim potezima kako bi potcrtao poentu. Kada počne bombardovanje, učiteljica u školi kaže: „Mi njima recitujemo Getea a oni nama bombe“, a u učionici pored malog Save u klupama sede srpski vojnici u uniformama sa puškama. Ili je tu sveštenik sa svećama koji ulazi u ogromno sklonište gde se ljudi kriju od bombi i neki traže da mu se ispovede jer pitanje je da li će to moći da urade u crkvi, da li će je uopšte biti posle bombardovanja. Pomalo je patetično kada na improvizovanoj pijaci gde se prodaju razne stvari vidimo u otvorenoj knjizi sliku ikone, pored nje čašu vina i veknu hleba odakle se kamera podiže i prikazuje kanistere sa gorivom koje šverceri prodaju na istoj pijaci -. sve do toga da svešteniku daju po povlašćenoj ceni gorivo, nekad i besplatno… Imajući u vidu respektabilan opus Gorana Radovanovića, ovakve dramaturške odluke se mogu tumačiti kao približavanje filma širokoj publici. Njegova vizuelna znakovitost i mogućnost čitanja na različite načine ovako je pojednostavljena.
U dramaturškom smislu pomalo je nejasna uloga klikera koji ide iz ruke u ruku od Save do devojčice koja je Savina simpatija, ostavlja ga i odlazi sa sestrama u Budimpeštu. Daje kliker svom ocu inače svešteniku koji istovremeno postaje očinska figura u Savinim očima dok je svoje ćerke poslao u Budimpeštu kako bi ih zaštitio od bombi… Kliker dolazi do Savine majke koja je uvek uz sina. Onda opet je kliker kod Save…
Dosta je tako simbolika u filmu koji naglašavaju pristup sličan onom koji je i Tarkovski gajio. Sa druge strane, zlobnici su već pitali da to nije slučajno onaj kliker na kraju filma „Teret“ Ognjena Glavonića iz hladnjače koja prevozi mrtve sa Kosova u Batajnicu. Svako na svoj način pokušava da pronađe vezu između dešavanja u filmu i onih događaja istrgnutih iz istorijskog konteksta. Kako je priča iz dečije vizure utoliko je tumačenje fleksibilnije i podložno uticajima.
I prethodni Radovanovićev film „Enklava“ pratimo iz pozicije dečaka. Slično je i sa „78 dana“ gde su sestre devojčice i tinejdžerke glavni akter. Autori su ovakvim izborom odabrali neutralnu poziciju.
– Ljudska svest se bori sa užasom koji ga okružuje, pogotovo na dečiju svest koja još uvek ima vrlo tananu opnu i zaštitu u odnosu na realnost“, izjavio je glumac i producent filma Miloš Biković za RTS.
Sam autor Radovanović je pominjao nedavno kako se uvek bavi temama i datumima od kolektivnog značaja – 5. oktobar 2000. („Hitna pomoć“), 17. mart 2004. („Enklava“) i sada 24. mart. 1999. („Bauk“):
– Pokušavam da razumem svoj narod ne u imitativno socio-političkoj, već u katarzično poetskoj dimenziji. A poezija donosi lepotu i odagnava „težinu“. To jeste i srž mog autorskog pristupa patriotskoj temi.
Glavnog junaka, dečaka Savu, igra Jakša Prpić – sin glumice Anđelke Prpić, kojem ovo nije prvi susret sa kamerom – već je imao epizodnu ulogu u filmu „Toma“ Dragana Bjelogrlića. Njegovu majku glumi makedonska glumica Sara Klimoska, a otac u filmu koji se pojavljuje u nekoliko kadrova bez reči je Miloš Biković. Savina simpatija u filmu je talentovana devojčica Anđelija Filipović. Od glavnih uloga ističe se Vojin Ćetković u ulozi srpskog Sveštenika, a zabeležena je i poslednja uloga Davora Janjića koji je preminuo 2022. godine.
„Bauk“, uz sve nedostatke i mane, jeste vrlo hrabar i uspeo autorski eksperiment pre svega izborom da na vizuelnim sredstvima postavi dramaturgiju, što je retkost u novijoj regionalnoj kinematografiji (izuzimajući na primer ostvarenje „Svi severni gradovi“ 2016. Daneta Komljena). Treba pogledati „Bauk“, bez obzira na politička i ideološka opredeljenja.
Bonus video: Goran Radovanović
