Premijera u Ateljeu 212; Maja Jarad Asur: "Amsterdam"; režija Iva Milošević
U Amsterdamu, tom simbolu urbane slobode, živi Izraelka, osetljiva na duhove nacističke prošlosti grada. Jednoga dana dobija račun za gas iz 1944. godine, neplaćen. Osnovnoj ceni pridodate su i kamate. Račun glasi na nekadašnju vlasnicu, Jevrejku, koja je tu godinu provela u Aušvicu. Bizarni događaj nije izmišljen, i nije jedinstven. Grad Amsterdam je zaista insistirao na plaćanju zaostalih računa iz vremena koje su vlasnici stanova proveli po logorima.
Ovaj katarzični trenutak koji tekst nudi desi se negde početkom trećeg dela. Sve ostalo služi da, smenjujući ispovedni i hladno pripovedački ton, tematizuje doživljaj zajednice iz perspektive nepripadajućeg, ili onoga ko se ne oseća pripadajućim, dakle druge nacije, rase, opredeljenja. Generalno drugosti, uključujući iskustvo migranata. Sve to u kontekstu nacističke prošlosti i sadašnjosti grada, genocida i holokausta. Preispituje se osećaj krivice i straha, ne zaboravljajući ni mrtvu decu u Gazi. Mnogo gorućih motiva, što nije moglo ostati nenagrađeno u ovom trenutku izoštrene političke korektnosti, pa zatim prevođeno na desetak jezika. Ne što bih imala išta protiv političke korektnosti, već što je tekst bled, nepotentan, i prilično nedostojan teme, odnosno tema na koje se oslanja.
Šta je to Maja Jarad Asur napisala? Bez odrednica klasičnog dramskog teksta, jer nema diferenciranih likova ni dijaloga (što nije mana), smenjuju se zapažanja tankoćutne Jevrejke na gore pomenute teme, sa razlivenim, mikroskopskim detaljima svakodnevice, lišenim značenja, pa je jednako važno ponoviti više puta do u tančine način na koji se dostavljaju pisma u Amsterdamu, koliko i postojanje naciste u stanu iznad Nje. Brehtijanski odmak na kojem se insistira uvođenjem stalnih rezonerskih upadica hora, imao bi svoje mesto u dramskom tekstu, ali u tekstu koji je razbijeno pripovedanje, koji sam po sebi ne daje mogućnost za bilo kakav emotivni pristup, efekat distanciranja je potreban koliko i duvanje u hladno mleko.
Tenzija se pokušava izazvati dodatno i bezuspešno naglašavanjem tačnog sata i minuta u kojem se pogledalo kroz prozor, u kojem se spavalo ili se nije spavalo, kao i horskim ponavljanjem nepotrebnih pitanja. S obzirom na taj pseudodokumentaristički pristup čudna su odstupanja od realnosti, kakvo je da sused nacista ima najmanje 110 godina, ili netačan opis sasvim nemogućeg pregleda trudnice pred porođajem.
Iva Milošević tačno režira ono šta je i kako je napisano, pošteno prema tekstu ali ne i prema predstavi. Ana Mandić je Ona, dok “hor“ predstavljaju Dragana Đukić, Marko Grabež i Dejan Dedić. Jednako kao i režija, i oni su inteligentno tačni prezenteri određenog teksta. Obučeni u radne trenerke (Marija Marković Milojev), na sceni čiju pozadinu čine šarene amsterdamske kuće u vidu papirnog foto-tapeta (Gorčin Stojanović).
Scena u kojoj red SS čizama i odelo logorašice igraju lutka igru ispitivanja i mučenja u logoru, sa šarenim fasadama u pozadini, neodoljivo asocira na dečji igrokaz, bez obzira na temu. Što ovaj tekst i jeste – sasvim uproštena slika jedne velike priče.
Bonus video:
Premijera „Alise“ u JDP-u
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar