1
Prethodnih dana predstavili smo izbore Mihajla Pantića, Marije Nenezić, Vladislave Gordić Petković, Branka Kukića i Gojka Božovića, a danas u formi autorskog teksta objavljujemo sveobuhvatnu analizu i predloge univerzitetskog profesora, dugogodišnjeg književnog kritičara Aleksandra Jerkova. U sutrašnjem broju daćemo konačni presek pisaca i dela koja bi na osnovu mišljenja naših sagovornika, iznetih na ovom mestu, trebalo da se nađu u školskoj lektiri.
Piše: Aleksandar Jerkov
Pre nego što se pohita, nadam se sa najboljom namerom i uverenjima koja su zasnovana na poetici i kulturi a ne na ideologiji i politici, da svako doda još po neko ime kojem bi vredelo potražiti mesto u nekoj budućoj lektiri – program srpskog jezika i književnosti i lektira su od izuzetnog značaja za sve nas – valja učiniti još nešto: odrešito i sa voljom jačom od svih podmetanja i zloupotreba tražiti da se ne kvari ono što već imamo.
1. Zato je prva tačka našeg razmišljanja o lektiri nužno pitanje dinamičnog, otvorenog, sveobuhvatnog kanona srpske književnosti zasnovanog na književnim vrednostima i kulturno-istorijskom značaju. Taj kanon seže od remek-dela usmene i srednjovekovne književnosti kroz sve periode, pravce i pojave sve do našeg vremena i obuhvata remek-dela srpske književnosti, ali zahteva i remek-dela svetske književnosti i najvažnije predstavnike onih književnosti sa kojima smo delili sudbinu, ili imali posebno intenzivnu razmenu.
2. Nedopustivo je, bez obzira na razloge ili pokušaje pravdanja, što se iz programa srpske književnosti pokušavaju da uklone Gundulić ili Desnica jer se tako trajno sužava polje srpske kulture i ruše mostovi koji nas povezuju sa drugima. Nepodnošljivo je nasrtanje na Njegoša, to ludilo prija samo politikantima i bednicima koji bi hteli da uređuju književnost a ništa u njoj ne razumeju. Njegoš je jedan od najvećih evropskih književnika ne samo svog vremena, sa njim smo stali uz Dantea i Miltona. Njegova najveća žrtva je, međutim, Sima Milutinović Sarajlija koji se od Njegoša slabo vidi i kojeg bismo morali da sačuvamo u svom kulturno-istorijskom pamćenju. Milicu Stojadinović Srpkinju smo pre neku godinu vratili na mesto koje joj pripada, tu moraju posle Orfelina i Venclovića opstati imena Rajića, Solarića i Atanasija Stojkovića.
3. Pred problemom građanskog rata, raspada Jugoslavije i svakovrsnih zločina, koji smo nasledili iz devedesetih, ne vredi zatvarati oči, to je istovremeno i najgori užas i strašna istorijska podvala koja će nas zadugo pratiti. Nije na programu srpske književnosti primarna odgovornost da na sve to odgovori, ali srpska književnost osim tzv. Islamskog hronotopa i remek-dela Meše Selimovića i Skendera Kulenovića ima šta da ponudi onome ko bi hteo da čita i vidi njenu širinu – recimo „Ramazanske večeri“ Branislava Nušića i „Poslednjeg proroka“ Dragutina Ilića. Srpska književnost ima i jedno od prvih svetskih remek-dela holokaust literature, dramu Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića „Nebeski odred“, i upravo neponovljivi „Peščanik“ Danila Kiša. Bošnjačka udruženja koja nasrću na Kiša kao na Njegoša ne znaju šta rade, a pisac i družina kojima smeta kako je Kiš odlučio da se sahrani nisu dostojni komentara.
4. Nisu bespotrebni stranci Prešern i Cankar, braća Miladinovci i Koneski, naročito to nisu Petar Preradović i Miroslav Krleža, ili Beograđani Matoš i Ujević, a o Jergoviću neka razmišljaju oni koji budu došli u idućem veku. Nažalost, tek tada će se moći nešto reći i o Prokopievu, Andonovskom i Smilevskom i to nije nikakva sreća ni za njih, ni za nas, kao što je nikakva radost da tako malo, skoro ništa, ne znamo o albanskoj književnosti. O montenegrinskim književnim duhovima neka brine njihov Milo Đukanović, taman su našli jedni druge i mogu se do sudnjeg dana diviti svojim veličinama u đukanovićevskoj kvaziškolskoj podlektiri. Ovo nije problem njihovih političkih izbora, već naprosto što se od malih pisaca i beznačajno prosečnih dela ne može napraviti ništa nigde, pa neće moći ni u Crnoj Gori.
Dopustiti da uskoro ništa ne znamo o „Jami“ Ivana Gorana Kovačića, jer je navodno deci jako teško da čitaju te strašne i potresne stihove – kao da oni valjda treba da budu drugačiji (???) ‒ to je jedna od najvećih sramota ove generacije. Ili je postala jako nezgodna beleška koja ide uz ovog autora da su ga zaklali četnici? U srpskoj književnosti, međutim, vrlo ima mesta i za četnika Dragišu Vasića, i za nedićevca Stanislava Krakova, pa bi se obrazložena beleška o tome da ideološka opredeljenja pisaca ne određuju mesto njihovog dela u književnosti morala uvek naći u programima kojima je decenijama dominirala jedna gotovo idiotska priča Antonija Isakoviča, ona zlosrećna „Kašika”, primer propagandne literature. Danas policija misli da nam svima opet ugura u usta po jednu takvu kašiku političke korektnosti, ali bi bilo dobro setiti se na šta danas liči politikantska korektnost nedavnih vremena.
5. Najzad, znamo da se od mene nije tražilo i očekivalo da napišem sve ove redove, već da u jednoj anketi koju treba da pokreće stvarni interes za program jezika i književnosti u našim školama i lektiru koju će đaci čitati, koju su podstakle i nedavne polemike ali i deklaracije stručnjaka koji su se okupili na interkatedarskim skupovima, dodam nekoliko imena. Ako bih ih naveo po sopstvenom ukusu, to bi za mene bio brzo rešiv zadatak. Međutim, ta imena i naslovi se ne navode po ličnom senzibilitetu nego sa voljom da onoliko koliko je moguće uočimo ono što je obeležilo našu epohu, ili ono što je bilo bitno ali je ostalo zanemareno. Ipak, uz naslove i dela koja sam dao boldom u gornjim redovima, ja bih svakako razmislio gde je mesto za „Oproštajni dar“ Vlade Tasića i „Sabo je stao“ Ota Horvata, ili „Top je bio vreo“ Vladimira Kecmanovića i „Lutajućeg Bokelja“ Nikole Malovića, za neku pesmu Karanovića i Danilova, Radojčića i Jelenkovića, Ane Ristović i Milene Marković…
To su dileme koje će se razrešiti već do kraja ove decenije, i koliko bude volje da se one rešavaju književno-kritički i poetički, ja ću u raspravi učestvovati i kao još koliko-toliko aktivan kritičar i kao profesor Srpske književnosti 20. veka koji je ušao u sedmu deceniju života i poslednju fazu profesorskog rada. Dilema koju nismo razrešili nije da li kanon obuhvata Rašu Livadu, jer ga poetička istorija obuhvata, već šta je sa Milutinom Petrovićem koji je odjednom počeo da iščezava. Nove generacije čitaju ponovo Aleksandra Ristovića, Ivana Rastegorca i Miroljuba Todorovića, ja im šapnem Sinan Gudžević i Miloš Komadina. Nove generacije treba da pročitaju Zubanovića, Novakovića i Kopicla, a ja im šapućem Rešina Tucića i Voju Despotova. Nove generacije treba da ponovo pročitaju Đoga, Noga i Maksa, ali ne samo o bolu nego sonete o životnim radostima i teškoćama, a ja sve vreme mislim ko još zna neki stih poeme kraja veka koja se zove „Ne perite noge” i napisao ju je jedan od najizrazitijih avangardnih senzibiliteta koji se pomatičio i postao srce i duša Matice, pa se malo sporimo oko toga iako zna koliko ga volim. „U srčanoj ti, druže, sklopki zaglavilo se tane“, kaže on kad je najbolji, i onda mi nešto zadrhti u grudima i dođe mi da zaplačem nad svima nama koji smo ubijeni još za života – što nije moja misao nego Pavićeva. Pa ipak, vi koji čitate ove redove koji nipošto neće da budu patetični, niti su samo pozdrav onima sa kojima i uz koje sam proveo život jednog čitaoca i tumača, da li ponekad razmislite o tome ko nas je tako dobro pogodio usred svega, pa bi da taj hitac bude čak i usred književnosti? Zato nije briga da li i Handke i Bernhard i Jelinek, da li i Pinter i Gras i Ljosa, da li i Išiguro, i Rušdi i Maluf, da li i Makin, i Jerofejev, i Dovlatov, da li i Mo Jen, i Saramago i moj Italo Kalvino, već može li književnost u srcu svakog čitaoca da bude bez tih hitaca? Slaba je vajda ako poneko misli da i pod hicima drži čas, stvar je u tome da nigde ne sme da se puca. A čak i ako se puca, velika književnost je izvan paljbe rđave istorije.
