Od Golog otoka do Kana: Nesvakidašnja biografija Milenka Štrpca

Dok je Emir Kusturica hoblovao parket, Mirza Pašić, direktor sarajevskog „Foruma“ i producent „Oca na službenom putu“, primajući „Zlatnu palmu“ izgovorio je dvostruko više reči nego Vladimir Putin pred Hramom Svetog Save: „Merci beaucoup“. Ne zna se pouzdano šta je na istom mestu 25 godina ranije rekao jedan od najboljih jugoslovenskih dokumentarista Milenko Štrbac.Za vreme ceremonije proglašenja nagrada sedeo je u prvom, počasnom redu s ostalim laureatima 13. Kana: Federikom Felinijem, koji je dobio „Zlatnu palmu“ za „Slatki život“, Ingmarom Bergmanom, (Specijalno priznanje za „Devičanski izvor“), Žanom Moro, najbolja glumica („Moderato kantabile“) ...

Pišući za sarajevski „Telegram“ (28. maj 1960) Stevo Ostojić, dugogodišnji dopisnik „Politike“ iz Zagreba i osnivač referentnog časopisa „ Filmska kultura“ (1957), navodi da su Jugosloveni imali dva radosna trenutka, jedan na početku, drugi na kraju Festivala.Prvog radnog dana na Kroazeti je bio prikazan naš „Deveti krug“ (film Franca Štiglica, jugoslovenski predstavnik za nagradu „Oskar“ i filmski debi Dušice Žegarac prim. Aut.), dok nas je poslednjeg dana Festivala obradovao Milenko Štrbac. Njegov film „Do srži od kostiju“ dobio je specijalnu diplomu na međunarodnoj smotri 30 televizijskih filmova, održanoj u okviru Kanskog festivala. Presednik kanskog žirija te godine bio je Žan Kokto.Atomisti iz VinčeFilm „Do srži od kostiju“ bavi se „etičkom stranom jedne prvorazredne naučne senzacije i govori o poznatom udesu jugoslovenskih atomista u Vinči, ozračenih i prema tom dotadašnjem iskustvu medicine, osuđenih na tešku sudbinu laganog umiranja. Naučni se smisao sastoji u činjenici da baca svetlo na epohalan događaj presađivanja koštane srži, metod ozdravljenja do tada gotovo neispitan, na ljudima ne uopšte“, podseća Miroslav Jokić („Milenko Štrbac, pred licem vremena“ - FCS)Ukazuje da „snažni etički naglasak još jednom evocira ljudsku solidarnost tako dirljivo izražen u spremnosti nekolicine Francuza da pomognu nekolicni Jugoslovena, u kojima su u prvom redu videli ljude u nesreći i zbog kojih su rizikovali vlastite živote“.„Čuvari formule“, poslednji film Dragana Bjelogrlića, o akcidentu u Vinči 1958. i pokušaju prve transplantacije koštane srži u svetu tek se upušta u taj, ne samo festivalski, izazov. Pre desetak godina bio sam sa Jovanom Krkobabićem na promociji knjige „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića u SKC-u, u kojoj je Bjelogrlić (po)tražio „čuvare formule“. Prve godine radnog staža osnivač PUPS-a ubeležio je u Institutu u Vinči. Ukazao je da se među davaocima matičnih ćelija koštane srži pored Francuza nalazio i jedan Vinčanac, prvi komšija. Rekao mi je da smo, prevashodno posredstvom Pavla Savića, imali izuzetnu saradnju sa francuskim naučnicima i to u vreme najgušće namaknute gvozdene zavese kada su naučnici iz Vinče imali kart blanš za posetu referentnim francuskim institutima, u koje ni svi sa Zapada nisu mogli da uđu.

Filmom „Običnim ljudskim korakom“ (1964.) Štrbac se vraća ovoj temi i odzivu ljudi na apel lekara za koštanu srž neophodnu bolesnoj devojčici Marti. Štrpcu je u Kanu (1958) dodeljeno priznanje za film „Pa strašno bi bilo“ - potresna priča o ratnoj siročadi koja traga za roditeljima. U Kan 1961. dolazi sa dva filma: „Srećna nova“ i „Gde sva deca mašu putnicima“. „Frans soar“ u obimnom tekstu ističe izvanredan kvalitet Štrpčeve „Srećne nove“, filma o povampirenju nacizma, smatrajući ga jednim od najznačajnijih kandidata za nagradu u kategoriji televizijskih filmova. Iz Kana, međutim, 18. maja stiže vest da je Komitet administracije Festivala odbacio film, jer je njegova dužina ispod 13 minuta, tako da je „Srećna nova“, kao glavni kandidat za Gran pri „Evrovizije“, otpala. Film je bio kraći za četiri minuta.Pedesete su bile berićetne za ovog autora. Na Jugoslovenskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Puli dobija „Arenu“ za režiju kratkometražnog filma „Pa, strašno bi bilo“ (1958). Prvu nagradu na Festivalu dokumentarnog filma u Sarajevu ( 1954.) dobija za film „U srcu Kosmeta“. Koju godinu ranije dobija potvrdu Uprave rudnika lignita Kreka, Bukinje, Puračić u Kreki „…da je drug Štrbac Milenko bio na dobrovoljnom radu u rudniku od 1. decembra 1949. do 1. marta 1950.“Olga je „kriva“ za sve“Na samom početku snimanja reportaže „Autoput“ 27. jula 1948. Štrpca hapse u odvode u „Glavnjaču“, gde je, kako navodi Miroslav Jokić, Štrbac u teškim zatvorskim uslovima bio izložen višednevnim surovim saslušavanjima. Centralni studio „Zvezda filma“ promptno izdaje zvanično saopštenje: „Štrbac Milenko se suspenduje sa mesta redaktora Centralnog studija ’Zvezda filma’. Dana 1. avgusta 1948. narodna vast ga je lišila slobode i upućen je na Goli otok“.Bez osnova za bilo koju kaznenu meru „prikačena“ mu je „sumnjiva veza s Olgom Žuhinom“. Reč je o Ruskinji koja dolazi u Beograd iz Moskve 1947. Zvanično se zapošljava u „Zvezda filmu” kao vrsni filmski montažer. Uža specijalnost - dokumentarni film. Otuda i češća saradnja sa Štrpcem, navodi Jokić.Iz Moskve stiže nalog da se svi sovjetski stručnjaci povuku iz Jugoslavije. Među njima je i Žuhina, koja krajem juna 1948. napušta Beograd. Na Golom otoku je još jedan Štrpčev kolega, vrsni dokumentarista Stjepan Zaninović. Mnoge golootočke biografije kao da su brisane varikinom, potiskivane i iz vlastitog sećanje. Jedan od retkih pouzdanih tragova je višetomno delo Dragoslava Mihailovića „Goli otok”.Štrpca i Zaninovića Mihailović ne pominje, što, razume se, ne znači da na kamenu nisu bili zatočeni. Međutim, u jednom od tomova Mihailović navodi da je poznavao jednu devojku od 19 ili 20 godina kojoj je kundakom razbijen kuk. „To je bila Mirjana Štrbac, koja je umrla 1987. kao emigrantkinja u Parizu“. Prva žena Milenka Štrpca takođe se zvala Mirjana.Rudar na filmu i u životuPosle devetomesečnog golootočkog staža, Štrpca sprovode na kazneno-popravni rad u rudnik uglja „Kreka“, gde posle 18 meseci dobija potvrdu da je dobrovoljno radio u rudniku. Vraća se u Beograd, proskribovan, uz zabranu svake saradnje… U „Uspomenama filmskog monaha (Kinopravda institut - Jugoslovenska kinoteka) Vlada Petrić navodi da su samo on i Štrbac znali da je za prikaze dokumentarnih filmova, koje je pisao Štrbac, a potpisivao Petrić, honorar išao u ruke autora.

Šira filmska publika Milenka Štrpca najviše pamti kao reditelja igranog filma „Prozvani je i V/3“, o zločinu u Kragujevcu. Filmovi „I njih 14“ (potresan film o 14 poginulih rudara u Rudniku Ušće – 1965.), „Lanac je pokidan“ (endemski sifilis u zabitima Istočne Srbije - 1951.) kao i „Kiše zemlje moje“ ( hronika o junaku rata i rada koji završava u invalidskim kolicima - 1962.) potvrđuju zapažanje filmskog kritičara Miroljuba Stojanovića da je „Štrbac svojevrsni estetički i moralni reper, one estetike u uzmicanju koja se i danas, posle svega što je izrečeno o tom filmskom razdoblju, čini kao daleka obala“.“Ležao je na divanu. Neobično miran, beo i prozračan, s osmehom koji je nagoveštavao da se zauvek rastajemo. Posmatrajući ga shvatio sam da prema umirućem Milenku ne mogu da postupam kao prema “običnom“ smrtniku – seća se Vlada Petrić poslednjih dana novembra 2004. Odlučio sam da budem duhovit, jer je Milenko priznao da uživa u toj duhovitisti “bez obzira na to što je najčešće bezobzirna”.“Budući da je ovo naše poslednje viđenje, imam jednu molbu za tebe. Radoznalost je odagnala bledilo sa njegovih obraza. Reci što brže, da ne bude kasno, odgovorio mi je uz osmeh. Kad stigneš gore dojavi mi kako je tamo. Tek što sam pomislio da je moja duhovitost prešla granicu uljudnosti, Milenko je sa još žešćom ironijom rekao: Ne brini, ako ikako budem mogao, dojaviću ti.“Reditelj, scenarist, pisac i pesnik Milenko Štrbac preminuo je 2. decembra 2004.Bonus video: Gvinet Paltrou - omražena kraljica Holivuda

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortigvinetam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4179925"]