0
Ko je Frenk Zapa pitanje je na koje je lako odgovoriti sa: briljantni muzičar, kompozitor i tekstopisac. Ali na pitanje ko je zaista bio Frenk Zapa teško je dati potpuni odgovor. Reditelj Aleks Vinter pokušao je da dokumentarnim filmom "Zapa" 27 godina nakon njegove smrti uradi upravo to.
Stotine autora još za života Frenka Zape, a posebno nakon njegove smrti 4. decembra 1993. godine, opsedalo je porodicu sa namerom da o njemu snimi film.“Dobili su beskonačni niz odgovora ‘ne’. Niko od njih nije imao odgovarajući pristup“, rekao je Ahmet Zapa, Frenkov sin, britanskom „Gardijanu“.
A kako i pristupiti tako kompleksnoj figuri kao što je bio njegov otac? U zavisnosti od toga da li su mu bili naklonjeni ili im je išao na nerve, Frenka Zapu nazivali su muzičkim genijem, gitarskim bogom, najhrabrijim inovatorom i apsurdistom rokenrola, nekonformistom ili filozofom sa WC šolje. On sam nije to ni negirao, niti podsticao, ali nikome nije ostajao dužan. Čini se da je pre uživao u tome da u sve to unese dodatnu dozu zabune kada su njegovo delo, a posebno život i životna filozofija, u pitanju. Zapu je, kao i njegovu muziku, teško smestiti u samo jednu kategoriju.
„Pisati o muzici je kao plesati o arhitekturi“. Zapina dobro poznata definicija (muzičke) kritike izgleda nigde nije bolje primenljiva nego kada treba pristupiti njegovom opusu. U njemu ima svega: od bluza i du-vapa, preko roka i džeza, do klasike i konkretne muzike. Zapin univerzum nema granica. I stalno se širi. Za života je, sam ili sa pratećim bendom Mothers of Invention, objavio 62 albuma, posthumno je izašlo još 50, što će reći 112 albuma (u to se ne računaju njegova učešća na pločama drugih bendova ili nebrojene kompilacije), i stalno se pojavljuju neki novi snimci.
Svedoci pričaju da je bio u stanju da danima ne izlazi iz studija, da jedva da je spavao i sve vreme je pokušavao da proveri, što bi rekli posle Crampsi, „koliko daleko predaleko može da ode“.
Samouki multiinstrumentalista svirao je, reklo bi se, na svemu čega se dohvatio. Pa i na biciklu. Još pre nego što je objavio prvi album, Zapa je 1963. godine u emisiji Stiva Alena, u udarnom terminu, demonstrirao kako se to radi. Upitan tada koje instrumente je koristio komponujući muziku za film „Najveći grešnik na svetu“ (1962), nabrojao je ceo orkestar, uključujući i pikolo flautu. Nije ih, naravno, odsvirao sve sam, ali je za svaki od njih uradio orkestraciju.
Prema Zapinim biografima (a objavljene su desetine knjiga o njemu, uključujući i njegove memoare „Knjiga o pravom Frenku Zapi“), on se kao tinejdžer istovremeno zainteresovao za dva muzička toka: sa jedne strane za bluz, ritam i bluz i du-vap, a sa druge za muziku Stravinskog i, posebno, Edgara Vareza. Pismo ovog francuskog kompozitora čuvao je uramljeno do kraja života.
Prihvatio se prvo bubnjeva u srednjoškolskim bendovima, a do mature već je komponovao za školski orkestar, da bi posle kratkog pokušaja da radi u marketinškoj agenciji, odlučio da svira u klubovima. Otvorio je i svoj studio Z i počeo da piše kompozicije za izvođače različitih stilova. Mogućnost da radi u svom studiju kada i koliko hoće značilo je beskrajne sate i dane eksperimentisanja, dosnimavanja, nasnimavanja, improvizacija i igranja sa zvukom. Istovrememo je postao i jedan od pionira nezavisnog muzičkog izdavaštva. (Vremenom će u svoj studio, u kom je ostao 30 godina, uložiti 3,5 miliona dolara).
„Milioni ljudi vole muziku, ali njihov ukus se razlikuje od ‘korporativnog idela’. Tu uskaču nezavisne etikete“, piše u svojim memoarima.
Dan i noć u studiju
Njegov rad u studiju bio je mnogima malo je reći neobičan. Jednom mu je upala policija i zaplenila mu trake pod sumnjom da se bavi pornografijom. Ali su počeli da se pojavljuju album za albumom. Muzičari u studiju bili su u početku zblanuti kada su shvatili da će morati da čitaju note dok im on diriguje. Zapa je tako i doživljavao svoju ulogu: muzičari su glumci, govorio je, a on je reditelj. Čak je na jednom od albuma napisao i da je to „film za slušanje“.
Već na prvom, pa još duplom „Freak Out!“ (1966), pored pratećeg benda Mothers of Invention uključio je i gudače i duvače i na njemu se nalaze (skoro) svi žanrovi koji su ga zanimali tokom cele karijere, ali nije tim izdanjem bio zadovoljan. Album je loše prošao u Americi, a u Evropi je Zapa nakon njega postao kultni muzičar.
Pročuo se i kao neko ko ne daje pet para na navike potrošačkog društva i snima muziku kakva njemu godi i ima samosvojan, satiričan odnos prema američkom snu i svemu što on sa sobom nosi. Album otvara „Hungry Freaks, Daddy“, a tu su i „Who Are the Brain Police?“ (za koju je Zapa tvrdio da je na religijske teme), „Wowie Zowie“, „Trouble Every Day“, ali i posveta Varezu „Help me, I’m Rock“ i „nedovršeni balet“ nazvan „The Return of the Son of Monster Magnet“.
Na poleđini albuma štampao je „odbijenicu“ iz prethodne izdavačke kuće, gde nisu želeli da objave album benda nazvanog Soots jer „nije bilo komercijalnog potencijala“. Taj ad hok bend napravili su Zapa i Kepten Bifhart.
Prijateljstvo sa Keptenom Bifhartom
Da li je samo sticaj okolnosti ili nešto drugo u pitanju, tek dvojica verovatno najekscentričnijih umetnika u američkoj popularnoj kulturi na prelomu 20. veka živeli su jedan preko puta drugog u Lankasteru u Kaliforniji i pohađali su istu srednju školu: Zapa i Don Van Vlit, poznatiji kasnije kao Kepten Bifhart. Nakon avanture sa pokušajem zajedničkog benda, ostali su dugogodišnji prijatelji i uticali su jedan drugom na izraz. (Zapa je, navodno, pokazivao i ljubomoru, misleći da je Bifhart darovitiji. Razgovori njih dvojice mogu se čuti između pesama na uticajnom Bifhartovom albumu „Trout Mask Replica“, 1969).
Već sledeće godine, usledio je „Absolutely Free“ (1967) sa pesmama „Plastic People“ po kom je legendarni češki andegraund bend „Plastic People of the Universe“ dao sebi ime, kao i „Brown Shoes Don’t Make It“ (inspirisan odevnom kombinacijom predsednika SAD Lindona Džonsona), koja se smatra prvim Zapinim remek-delom. Album je tekstualno bio usmeren podjednako i protiv establišmenta i protiv tad već pomodnih kontrakulturnih shvatanja.
„We’re Only In It For the Money“ (1968), verovatno najpoznatiji Zapin album, vrhunac je njegove karijere šezdesetih godina. Konceptualna ploča, parodija na „Sgt Peppers Lonely Hearts Club Band“ Bitlsa (bio je uveren da ga je liverpulska četvorka snimila samo novca radi), ujedno je i šamar podjednako udaren ideološkoj levici i desnici, smatrajući njihove predstavnike „zatočenicima istih ograničenih, veštačkih foliranja“.
Tu je i „Flower Punk“, parodija na „Hey, Joe“, psihodelične bendove sa zapadne obale i, uopšte, hipike, za koje je kasnije pričao da su bili „prilično glupi“. Na tom albumu čuju se i Erik Klepton, i Rod Stjuart, i Tim Bakli, između ostalih. Danas taj album u retrospektivama ima sve moguće zvezdice.
Rasturio je potom Mothers of Invention (pojedini članovi benda prozivali su ga posle zbog despotskih metoda), i snimio „Hot Rats“ (1969), sa značajnijim uplivom bluza i džez improvizacija. Na najhvaljenijem Zapinom solo radu je šest pesama, među kojima i „Peaches En Regalia“ (gde Šugi Otis svira bas), „Willie The Pimp“ (koju peva Bifhart), „Little Umbrellas“ i 13 minuta duge „Gumbo Variations“.
Nezadovoljan pokušajima da radi sa simfoničarima, Zapa je 1971. ponovo okupio bend Mothers. Sa njima mu se dogodio požar opevan u „Smoke on the Water“ benda Deep Purple, a malo potom na svirci u Londonu mladić iz publike, ljubomoran na reakciju svoje devojke na muzičara, izleteo je na binu i bacio Zapu u betonski proscenijum. Ishod: lomovi, povreda glave i leđa, pola godine u kolicima, ali i povreda grla, zbog čega mu se verovatno glas produbio za trećinu oktave.
Proboj u mejnstrim
Sa albumom „Apostrophe“ (1974) dospeo je u vrhove top lista. Na njemu je legendarna „Don’t Eat The Yellow Snow“ i „nastavci“ pod nazivima „Nanook Rubs It“ kao i „Father O’Blivion“. (Na tom albumu, inače, prateće vokale peva Tina Tarner, ali nije potpisana).
Pet godina kasnije, objavio je i svoje najkomercijalnije izdanje, dvostruki album „Sheik Yerbouthi“ sa „Dancing Fool“ i nesumnjivo najpoznatijom njegovom pesmom „Bobby Brown“. Ta pesma zbog „eksplicitnih stihova“ bila je zabranjena na radiju, a za „Jewish Princess“ bio je optužen i za antisemitizam, što je on glatko odbacio. I uopšte, mnogo puta Zapa je morao da se poziva na slobodu govora i, uopšte, odbranu sloboda sve vrste, dopadali se njegovi stavovi ili ne.
„Iluzija slobode će se nastavljati sve dok je profitabilno nastaviti sa tom iluzijom. U trenutku kada ta iluzija postane skupa za održavanje, oni će prosto razmontirati scenografiju, razvući će zavese, skloniće stolove i stolice sa strane i videćete zid od cigala iza pozorišta“, jedna je od njegovih besmrtnih izjava.
Iste godine objavio je trodelnu (rok) operu „Joe’s Garage“, a Amerika je gazila u doba Regana. U to vreme je Zapa uglavnom na turnejama, ali ne prestaje da objavljuje ni albume. Singl „Valley Girl“ (1982) nominovan je za Gremija, snima 1987. sa Londonskim filharmonijskim orkestrom, nezadovoljan na kraju tom saradnjom, posle čega se svi više okreće elektronici na sinklaviru („sa njim svaka grupa instrumenata koju zamislite može da dođe i odsvira i najkomplikovanije pasaže u milisekund tačno“) i instrumentalima. Stižu i prva mejnstrim priznanja. Osvojio je Gremi za najbolji najbolje instrumentalno izvođenje („Jazz From Hell“, 1986), ali mu to, čini se, nije bilo preterano važno.
Na poslednju turneju otišao je 1988. godine, ona nije ni završena, a sve više se zatvarao u studio. Sa te turneje je ipak objavio živi album „The Best Band You Never Heard In Your Life“ (1991) i na njemu su njegove pesme i obrade u širokom rasponu, od Ravela do Bitlsa i grupe Led Zeppelin (Stairway to Heaven)…
Te godine pozvan je da na festivalu u Frankfurtu kao jedan od četvorice kompozitora, zajedno sa svojim po mnogo čemu uzorima Džonom Kejdžom, Karlhajncom Štokhauzenom, kao i sa Aleksandrom Knajfelom. Tada je već bio bolestan. Na neke od njih nije mogao ni da dođe. Na onima na koja jeste publika ga je nagradila ovacijama od 20 minuta, pisali su mediji.
Već teško bolestan, završio je svoj poslednji album „The Yellow Shark“ (1993). Taj album jedna je od 20 omiljenih ploča kantautora Toma Vejtsa, koji je svirao kao „predgrupa“ Zapi još krajem šezdesetih u klubovima na zapadnoj obali SAD.
„To je njegovo poslednje veliko delo. Urađen je inspirativno. To je bogata parada teksture i boja. Svedočanstvo o njegovoj savršenoj ludosti i majstoriji. Frenk vlada sa Elmorom Džejmsom sa svoje leve i Stravinskim sa desne strane. Frenk stoluje i vlada sa najčudnijim alatima“, opisao je Vejts taj album.
Frenk Zapa je 1993. godine preminuo od kancera ili, kako je saopštila porodica, „otišao na poslednju turneju”. Imao je 53 godine. Po svojoj želji, sahranjen je u Los Anđelesu u neobeleženom grobu.
U Dvoranu slavnih rokenrola upisan je šest godina kasnije, a njegov uticaj je nemerljiv: od grupa Pere Ubu, Can, Faust, Kraftwerk ili Džordža Klintona, preko Black Sabbath, Elisa Kupera i Stiva Vaia do Džona Zorna i Dženezis Pi Oridž. Na sedmom je mestu liste 100 najznačajnijih umetnika svih vremena magazina „Rolingstoun“ iz 2004. godine.
Ali, ko je zaista čovek iza svega toga? Ko je, dakle, taj nekonformista, stalno sa cigaretom među zubima („Duvan je moje omiljeno povrće“), otac četvoro dece, muž Gejl Zape od 1967. do svoje smrti, žene koja se nije, bar ne javno, osvrtala na sve te priče sa turneja o grupi devojkama, drogama i svim onim što je išlo uz način života tadašnjih muzičara. Ko je čovek koji je i sam snimao filmove i crtao omote za svoje albume, taj pristalica demokrata koji je sebe opisivao kao „praktičnog konzervativca“ i kritikovao Regana, upozoravajući da je Amerika na putu da postane „fašistička teokratija“, taj ateista i protivnik cenzure u bilo kom obliku, čovek u čiju čast su paleontolozi i biolozi nazivali svoja otkrića njegovim prezimenom, po kom je nazvan i jedan asteroid…
Na to je pokušao da odgovori u filmu reditelj Aleks Vinter.
„Nije me zanimalo da snimim tipični muzički dokumentarac o nekoj rok zvezdi i gitarskom heroju. Zanimalo me je ko je Frenk Zapa kao čovek i njegova veza sa njegovom umetnoć i svetom oko sebe. Šta su bile njegove vrednosti za koje se borio? I hteo sam da budem iskren spram kontradikcija, a bilo ih je mnogo“, ispričao je Vinter za „Gardijan“ i dodao da je u „Zapalendu sve paradoksalno“.
Veliko je pitanje da li bi Zapa voleo da o njemu bude snimljen takav film, od pre dva dana dostupan na digitalnim platformama u Americi. Uostalom, već je napisao svoju autobiografiju. A šta bismo sa tim detaljima o njegovom životu?
„Informacija nije znanje. Znanje nije mudrost. Mudrost nije istina. Istina nije lepota. Lepota nije ljubav. Ljubav nije muzika. Muzika je NAJBOLJA“, rekao je Zapa.
A Frenk Zapa je njegova muzika.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
