Lana Bastasic
Lana Bastašić/Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

“Mama miriše kao burek od đurđevka.”

Lana Bastašić, Mliječni zubi, Booka, 2021.

Bizarno i nelagodno – skoro kao u fantazijskim vakuumima Stivena Kinga – osetićemo se posle čitanja svake od majstorski napisanih dvanaest priča Lane Bastašić. U njima su deca taksativno i egzaktno prebijana, iznurivana, ismevana, suočena sa zlostavljanjem i sa predubokom depresijom roditelja, saterana uza zid autodestruktivnim i suicidnim porivima odraslih; pa ipak, svi prizori kojima svedočimo liče na kulise mračne bajke i mita.

Treće izdanje ove knjige u Srbiji (2020. objavljene i u Hrvatskoj i BiH) svedoči da je detinjstvo mučno i košmarno doba u trošnom i raščaranom svetu: u svetu u kom tate odlaze u rat, ili u razvod, dok majke tonu u alkoholizam i katatoniju. Da mati miriše na burek od đurđevka, deluje groteksno i neprimereno, no to je tek prvi povetarac pred uragan nelagode: Lana Bastašić nas s ovim čudnolikim mirisnim lajtmotivom vodi u mračnu pećinu punu šokantnih prizora – kćer udavi oca da bi majci vratila slobodu, a keramički pogled koji otac uputi sinovima potvrđuje sumnju u večni krug seksualnog zlostavljanja.

Likovi iz ovih priča ne očekuju ljubav ni sklad, ne bore se za porodičnu idilu: samo žele da se navike i ustaljen red poštuju. Devojčice i dečaci traže od depresivnih majki i suicidnih očeva nešto što nije nedostižno, ali što im oni nikako ne mogu dati, a to je uredan život. Deca se svete za potcenjivanje i nebrigu, pamte nepravdu i iskaljuju bes na životinjama, rastu ne u život, već u dubok, gadni mrak.

Knjige „Mliječni zubi“ i „Kad se vratim“. Foto: Promo

Mladen Jakovljević, Kad se vratim, Akademska knjiga, 2021.

“Kažu mi da se u Kanadi još uvek javljaju s osmehom. Nisu ni prestajali. Ponovo ih je zaobišlo fildikovsko ludilo.”

Treći roman angliste, ljubitelja i istražitelja fantastike Mladena Jakovljevića bavi se prostorom smrti kao i prethodni, Izbledele duše (2019). Ipak, sad je teren autorovih narativnih opsesija preciznije razmeren. Zemlja koju ovaj poznavalac i prevodilac Filipa K. Dika želi da istraži jeste ars moriendi, umeće odlaska iz života. Dok je u prošlom romanu čitalac mogao da posvedoči kako se živi u svetu umrlih, Kad se vratim fokusira se na grčevitu borbu živih da prevaziđu osećaj nedostajanja nakon smrti bliske osobe, ali i na osećaj otuđenja od najrođenijeg bića koje je gvozdenom željom oteto iz naručja smrti.

Grč svakodnevice u jednom od dva toka romana Kad se vratim pojačavaju korona i socijalna distanca, koja postaje detonator iracionalnih strahova, poput straha od pomračenja Sunca. Grč mučnijim čini svet neprijateljske tehnologije, svakodnevni okršaj sa mobilnim telefonima koji seju suvišne podatke i gutaju vreme sve dok ih ne zaključa nestašna dečja ruka, vođena silama nemerljivim. Ovo štivo duplog koloseka povezuje napetu porodičnu dramu iz ruralne prošlosti i elegičnu sliku iz sfere urbane savremenosti, nudeći širok spektar fantastičnih i spiritualnih motiva: povest o putovanju duše, povratak u život koji briše sećanje, simbolika vukova u uhu i snu i utešiteljska, integrativna reč jednog arhimandrita kristališu panoramu novog, neoregionalnog toka srpske proze, ukotvljenog u vezi arhajskog i profanog, i prostoru suočavanja posvećenog i pobunjenog sveta.

Komentari

Svi komentari (2)