Knjige za ovu nedelju: Laura Barna i Jovica Aćin

Laura Barna, „Sve moje sestre“, Dereta, 2021.

Speleološka poniranja u fenomene srpske kulturne istorije trajna su strast Laure Barne. Njeni prozni poduhvati rone u istraživanje savršenstava koja su i ugodna i jeziva. Rekonstruišući umetničke pokrete i beležeći damare srpskog modernizma, autorka se stapa s likom i duhom Rastka Petrovića, služeći se biografskim detaljima i kritičkim tumačenjima kako bi verno predočila kovitlace njegovih opsesija i vizija.Grozničavi, samootkrivalački Rastkov monolog, prezasićen sećanjem, nadgleda živahni i žovijalni duh sestre Nadežde, jedne od osam žena važnih u njegovom svetu, pretvarajući roman u izazov mahnitog i halapljivog čitanja.Recepcija zbirke „Otkrovenje“ je etalon Rastkovog tegobnog lutanja vrletima ushićenosti i ozlojeđenosti. Oniričko i telesno, mahnito i vizionarsko stišani su brižljivim izborom faktografskog materijala: pisama, svedočanstava, rekonstrukcija jednog uzbudljivog doba.„Rodio sam se sa strahom za održanjem i opstankom po svaku cenu, kao jedini muški naslednik u porodici, i nikada nisam uspeo da ga dovoljno uplašim da me se kloni“, kaže umetnik. Golgota prelaska preko Albanije 2015, školovanje i diplomatija, nemiri duha i tela, traganja i pitanja, bunt i strah, delići su slagalice koji tvore sliku ukovitlanog i kovitlacima oslabljenog maskuliniteta. Rastko je i borben i slab, i euforičan i klonuo; njegove sestre su vile čija se snaga ne da potrošiti, a ni svrstati.Jovica Aćin, „Sve zbog vazduha“, KOV, 2021.

„Kako o sebi da govori onaj ko je uvek neko drugi?“Knjiga kolažne proze višestruko nagrađivanog prozaiste, esejiste i prevodioca sabira zapise iz karantina s proleća 2020, ali i zagonetne pripovesti o tajnama i moćima pripovedanja, nazovimo ih – „mistifikcije“.U knjizi je sabrano i nekoliko prigodnih tekstova čiju funkciju navešćuju samo datumi i gradovi; to su obraćanje izgovoreno na Cetinju novembra 2019, kad je Aćinu uručena Njegoševa nagrada za životno delo, i govori povodom osvajanja književnih priznanja „Veljkova golubica“ i „Milovan Vidaković“ 2020. Poslastice po sebi su rudokop-pripovesti o pesnikinji Sapfo i magu pozorišta, pesniku i dramaturgu Antonenu Artou, kog Aćin kadrira kao osobenog, divljeg, pa čak i – telesnog pripovedača.U knjizi „Sve zbog vazduha“ o pandemiji se govori kao o gluvilu koje se ne čuje, a o moći i značenju rituala pripovedanja Aćin piše sa najvećom raspoloživom dozom tajnovitosti i šoka. Njegova se mistifik(a)cija pretvara u ozbiljnu igru, u partiju karata sa čitaocem u kojoj je neočekivanost najveći ulog.Aćinov višeslojni pjermenarovski dvojnik u jednom času počinje da piše Šekspirovog „Kralja Lira“, i to na engleskom jer „nema smisla pisati remek-delo na srpskom jeziku“; posle neuspeha u tom poduhvatu, probaće da na nemačkom napiše „Bitak i vreme“ i „Tako je govorio Zaratustra“, kako bi na kraju trijumfalno završio jedan roman: ispostavlja se da je to Kafkin „Zamak“. Aćinovo pripovedno Ja smatra da je lekovito tokom lokdauna pisati knjige koje su nastajale u vreme epidemija: „To se za mene naziva umetnost pisanja. Umetnost koja je i umetnost lečenja i vakcinisanja.“Bonus video: TAJNA TORINSKOG PLATNA

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortitorinskoplatno1ik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2547036"]