Knjige za čitanje ove nedelje: Na Dunavu i oko njega

Reka: jedna drugačija dunavska antologija, uredile Edit Kiralj i Olivia Spiridon; Futura publikacije, 2020, edicija "Nojzac""Dunav nije reka, Dunav je Bog." "Dunav teče i žubori, a more ne postaje ništa punije." Dodajte tome da Dunav kod Novog Sada, gledano na mapi, "izgleda kao neko proširenje vene", i dobićete skicu tematskih predložaka za veliki ep o Dunavu. Tako se bar čini na osnovu nekoliko nasumce izabranih citata srpskog pisca Mihajla Pantića, i austrijskih autora Arnoa Gajgera i Horsta Vidmera, izvedenih iz bogate monografije o reci koja beleži hiljade pogleda na istoriju i kulturu, na smrt i trajanje. Nazivi dvadeset i četiri njena poglavlja obuhvataju sve funkcije i projekcije ove beskrajne reke, i more autora u njoj."Bila je kao voda neverna", Šekspirov Otelo kaže za Dezdemonu, po svemu uzornu i odanu. Njegov (patrijarhalnim poretkom omogućen i unapred amnestiran) pokušaj da u finalu istoimene tragedije okleveće nedužnu ženu, sakriva bedan pokušaj bega: sakriva činjenicu da je poput vode zapravo bilo Otelovo ponašanje - impulsivno, nekontrolisano, razorno, nalik bujici, vodenoj stihiji. Ostavimo po strani Jagov toksični uticaj: sam taj Otelo jeste onaj ko je neveran, budući da je on (i niko drugi) prestao da veruje u ženu koja ga bezrezervno voli, voli do te mere da u samrtnom času lažima pokušava da zaštiti svog supruga i svog ubicu. Dakle, sve osobine pretvorne, neverne vode nahode se u Otelovom ponašanju i delovanju.

Da li je Dunav ista takva, prevrtljiva i neverna voda, da li je bujica sa hiljadu lica, istražiće antologija koja bi se bez puno oklevanja mogla nazvati i enciklopedijom ili monografijom. Zamišljena je kao zbornik proze, eseja i poezije, kao kompendijum pronicljivo pronađenih citata o jednom bogatom pejzažu koji se sastoji ne samo od izvora i ušća, ne samo od gradova duž toka reke, ne samo od mehanizama na čijem funkcionisanju počiva jedna regija, nego i od vrtoglavog zbira čuda, tajni i iznenađenja. Ova antologija bira tekstove iz različitih književnosti i kultura i iz udaljenih razdoblja kako bi nas povela na, kako kažu priređivačice, konkretna i retorička mesta: na mostove i prevode, ade i priobalja, ritove i nasipe, među ribe i u ribarnice, i u koloplet diskusija o protivrečnostima i različitostima.Ako se samo letimice prelista ova knjiga, kažu priređivačice, u njoj ćemo otkriti šta je sve Dunav, "reka s kojom se povezuju najrazličitije agende, priče i tradicije". "Kako nije jedna reka, Dunav se mora posmatrati kao reka teksta", tvrde Edit i Olivija, a i kako kaže Peter Esterhazi, ta je reka "kao sonet, govorni manir, diskurs"; "Dunav je celina", euforično konstatuje veliki mađarski autor. Hrvatski pisac Pavao Pavličić zastupljen je odlomcima iz knjige memoarske proze Dunav, čije je prvo izdanje objavljeno 1983, tri godine pre takođe prisutnog Dunava Klaudia Magrisa, da bi ovaj kalendarsko-memoarski zapis o dvanaest meseci života Dunava bivao u narednim decenijama dopunjavan novim sadržajima koje je diktirao sam život. Kao što je i sam Dunav granica bezgraničnog, i motiv Dunava je izvestan graničnik u mnogim opusima: reka istorije i reka sećanja. "Takav je Dunav", kako kaže poljski pisac Andžej Stasjuk, "Kad stojimo na njegovom izvoru, mislimo na njegovo ušće... ".Čitanje ove knjige, ovog poduhvata, otkriva i tajniju prirodu prvobitne namere - kako se jedno od poglavlja zove "Velika spajalica", time se otvaraju vrata ugodnoj nedoumici: nije li veliki i moćni Dunav možda bio tek lep izgovor da se nikad i nigde zajedno okupljeni hroničari i pisci, novinari, istoričari i putnici, okupe baš oko njega?Mirjana Novaković, Dunavski apokrifi, Matica srpska, 1996."Jara je pritiskala Kastra Reginu i Dunav je malaksalo tekao na istok, da sretne svoje more, a Feliks je promrljao sebi u bradu:- Volim da verujem: da su okolnosti bile drugačije, i ja bih bio drugačiji."Poslednja rečenica prve priče Mirjane Novaković, objavljene pre punih četvrt veka u njenoj prvoj knjizi Dunavski apokrifi, kao da sumira tok proznog dela ove pasionirane istražiteljke dunavskog porečja i varljivih ljudskih istina razasutih u njegovim granicama. "Gromovska legija" i "Jevanđelje po žednoj", dve novele koje čine Mirjanin prvenac, obrađuju identičan motiv - Božje čudo; prva u vreme zalaska Rimske imperije a druga u godini 2000. Bez premca najbolja čitateljka Mirjaninog dela, Ljiljana Pešikan Ljuštanović, jednostavno sumira koordinate koje će biti važne za ovu prozu: u njoj se suprotstavljaju "početak nove ere i neodređena daleka budućnost; gornji i donji tok Dunava; isključivo muški likovi i samo žene kao neposredni nosioci zbivanja; Spasitelj i Spasiteljka; granica kao sudbina i odsustvo granica kao oblik zatočenja". U obe novele, piše ona u pogovoru sabranih Mirjaninih priča (Tajne priče, Laguna, 2016), "jedini trag postojanja ostaje priča, apokrif, nekanonska, tajna knjiga, novo, jeretičko sagledavanje nekog zbivanja ili prototeksta o njemu". Gorepomenuti Feliks i ostali junaci "Gromovske legije" suočavaju se najpre sa neizbežnim vojnim porazom i smrću, a potom i sa srećnim izbavljenjem koje je možda Hristovo čudo, a možda čedo fizike i logike.

Mirjana Novaković piše prozu u kojoj se čudo nekad preispituje, nekad raščlanjuje, nekad poriče, ali uvek koristi kao očajnički konopac tumačenja koji treba da sveže i primiri jedan izolovan i usamljen svet. Nekad se kao posebnost toga sveta nameće uzapćenost u jednoj dimenziji i pokušaj prelaska u drugu (kao u distopijskom romanu Johann's 501), nekada svet teksta određuje potraga za spasiteljem (kao u Dunavskim apokrifima), a neretko taj svet objašnjava i iskupljuje uzaludna potraga za istorijskom istinom (kao u krimi trileru Tito je umro). U najpoznatijem romanu Mirjane Novaković Strah i njegov sluga (do danas objavljenom u devet izdanja, 2000. NIN-ova mu je nagrada izmakla za jedan glas) defiluju istorijske, pseudoistorijske, arhetipske i fiktivne ličnosti: filozof Vitgenštajn i vampir Sava Savanović, princeza Marija Avgusta Turn i Taksis i Vuk Isakovič, Đavo lično i njegov iz narodne epike pristigli sluga Novak dobijaju prostor digresije i vinjete koliko i funkciju odlučujućeg "okretaja zavrtnja".Alternativna istorija i alternativni svetovi nisu samo atraktivni motivi koje autorki služe da oda počast svojim uzorima, nego su neretko okidač za teme etičkog postupanja, moralne doslednosti ili pak mentalnog horora koji nastupa u trenutku kad se mora izabrati pravi put. Junakinje i junaci su usamljeni i od sveta zaboravljeni krivci, borci i ekscentrici koji su obojeni cinizmom Šekspirovog Timona Atinjanina, upravo te tragedije, neartikulisane i fragmentarne ali važne zbog onoga što boji sva tri romana i dve knjige priča Mirjane Novaković, a to su, kako ih krštava teoretičar Teri Iglton, motivi "jezičke inflacije" i "retorike laži". Tumači dela Mirjane Novaković ispravno primećuju kako njeni junaci nisu mislioci ni mistici, već tragaoci: ako i jesu sve podredili potrebi da spoznaju neobjašnjivo, ako i jesu robovi snažne želje da čudo shvate i prihvate, zaokupljeni su jednako i razmerama etičkog i političkog u reakcijama i motivaciji onih koji su pozvani da preduzmu odlučujuću promenu na ličnom i socijalnom planu.Pripovedni glas koji oblikuje "Jevanđelje po žednoj" ne samo kao svedok i protagonista, već i kao autoritet, posreduje pouku o tome da se savršenstvo ne može narediti ni urediti, da ono nije stvar ni ljudske volje, ni zakonskog dekreta: „Svi ti znaci u koje verujemo, ili želimo da verujemo, predstavljaju naše sopstvene zablude, koje su nas volšebno napustile i sada tvore zakone ili pravila, ili su stvarni i postoje i postojaće mimo nas, ako treba i uprkos nama. Trećeg nema."