Dve knjige za čitanje ove nedelje: Žensko sećanje

Biljana Dojčinović, Sedmo nebo, Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2020.Pet celina u knjizi poezije Biljane Dojčinović ("Gradovi", "Kuće", "Aporije", "Odavde se ne odlazi lako" i "Prelaz"), sazdane od trideset četiri pesme, mapiraju svet premrežen ulogama, dužnostima i sećanjima. To je poezija krcata detaljima svakodnevice u kojoj rerne peku i frižideri predu sami za sebe, kao u uvodnoj "Pesmi", u kojoj lirski ženski subjekt  konstatuje da nije napisala pesmu punih trideset godina: "Ako i jesam / ta je istrulila /S korama od jabuka i / Ljuskama od krompira / Posečena / Nedorečena". Ne govori se u Sedmom nebu o izgubljenom vremenu: naprotiv, vreme o kom peva ova poezija ispunjeno je, premreženo što svakodnevnim poslovima, što putovanjima; što beleženjima porodičnih trenutaka - rađanja i umiranja bliskih i važnih, slavnih i nepoznatih - što polugorkim evidencijama slavljenja i poraza. Neretko je mudro raspoređeno vreme obeleženo i saučestvovanjem u mini-epopejama muževa, žena i dece iz najbližeg komšiluka, uz pomoć pedantnog kadriranja koje podseća koliko na Kišlovskog i njegov Dekalog, toliko i na lovljenje mirijada utisaka Virdžinije Vulf, koja je pesnikinji na mnogo načina bliska i bitna. Vreme je dobra investicija, neretko uložena u kruženje "po sivoj zmiji autoputa" drugog i dalekog kontinenta, u radost posmatranja i posmatranje radovanja.Unutrašnja dvorišta koja su "naličja fasada" poslužiće pesnikinji da u istoimenoj pesmi ispiše mali narativni sinopsis ljudskih sudbina, ali i da uporedi načine predstavljanja utisaka:  fotografija jednog istog dvorišta u Veneciji koju načini dvoje prijatelja u razmaku od godinu dana ne može biti ista, ne samo zato što ta dva snimka razlikuju detalji "nanizane posteljine" ili u uglu nagomilanih novina, već i zato što je fotografija zabeležila i više od prizora: zabeležila je okončanje srećnog života svog autora, trenutak pred "neminovnu obznanu strave". Pesnikinja, koja beleži to beleženje, demontira tako sopstvene iluzije o prethodno ustanovljenim bliskostima. I pesma iz prividno drugog i drugačijeg konteksta, "Smela strava", progovoriće o smrti i nestanku iz perspektive pogrešnih čitanja: reklame koje zapazimo u prolazu nisu slučajno nađene formule mudrosti, već brzi testovi našeg opažanja, mali popisi rečitih omaški.  Sonja Veselinović, Proklizavanje,  Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2020."San i ogledalo oruđa su majstora. / Naše je izricanje imena, praćenje mape / i šuškanje ambalažom".Ovogodišnja dobitnica nagrade "Biljana Jovanović" autorka je dva zanosna lirska romana: Poema preko (2008)je ljupka posveta Marini Cvetajevoj, a Krosfejd (2013)  Bretonovoj Nađi i Andersenovoj Snežnoj kraljici. Nije neočekivano što, posle omaža zavodljivim ženskim identitetima, pesme u zbirci Proklizavanje formatira ispovest analize i analiza ispovesti. Međutim, Sonja Veselinović ne bavi se grozničavom statistikom sopstvenih i tuđih tajni - iznenađenja intime u njenoj poeziji su druge, važnije vrste. Pesnikinja se bavi mimikrijom sećanja, elegijskom evidencijom proklizavanja koja su uzroci dnevnih neuspeha u preradi utisaka. Tiho pulsira laka nervoza koja svakodnevicu deli na "množinu tekstova" koji čekaju, i na deo dana "bez slova", u koji se junakinja baca "kao u prljav bazen, / sa grižom savesti i stisnutim očima". 

Iz ove setne perspektive, citati iz Poeme preko zvuče kao nestašno luksuzne patnje niskog intenziteta:"Dva imam lakta da ih obojim fabulom. I bar toliko takta da ne završavam ono što pišem." Ispovest u Sonjinoj poeziji je rezignirana svakodnevna neminovnost, ali daleko od toga da je razdirući, traumatičan napor, kao što joj nije napor ni pogled u drugog, niti sećanje na minule sreće ili strašne snove. Blagost, seta i mir prožimaju ove pesme, strpljiva nežnost prema sopstvenom prenapregnutom telu i duboki oprez prema svetu u kome je važno održati ravnotežu. "Otac me je zvao Zlatokosa, a ja sam se stalno bunila: Nisam ja zla!" pisala je Sonjina lirska dvojnica onomad; peckave i reske igre rečima bile su svojstvene strategijama rasipanja asocijacija i razapinjanja meditacija davne 2008, kad je Sonja Veselinović bila laureat Zaječarskog festivala mladih pesnika, i šest godina kasnije, kad je dobila nagradu "Isidora Sekulić". Danas, ona svet oko sebe posmatra sa obzirnom skepsom, sa blagorodnim uvažavanjem deficita logike u hordama rasparčanih sećanja i naših životopisa koje nehotično falsifikuje ne naša sposobnost da unesemo haos među lepo složene činjenice, već otpor koji činjenice pružaju našim pokušajima da disciplinujemo sopstveno pamćenje. Pesnički rad Sonjine mašte čuva brigu za druge, za prodavačicu bosiljka koja zarađen novac slaže u improvizovani novčanik (kesu za zamrzivač), za staricu modre kose koja je "nečija tuđa Pepeljuga", za dedu koji  je izbačen iz vrtića  "jer je decu učio da psuju. / Kao neki moderni Prometej".  Zbirka koja odaje tihu počast uzorima (Frenku O'Hari, Silviji Plat, Emili Dikinson, Džonu Ešberiju) crpe detalje iz svakodnevice u kojoj "prolaznike svrbe dlanovi /kao čarobne lampe", zbunjeno i obamrlo telo je "zvonik u koje se otkačilo zvono" a neugodno pitanje odluta "poput metka". U uvodnoj pesmi "Žene, perspektive" katalog reakcija na stvarnost najavljuje strategije opisivanja sveta: kad odgovara na pitanja i izazove, u pesnikinji se ponekad sašaptavaju "množine zaglušenih". Biljanu Dojčinović i Sonju Veselinović ne povezuje samo ista godina izdanja i edicija Povelja; na trinaestoj stranici obe zbirke stoji pesma istog naslova - "Orijentacija". Sonjina orijentacija govori o seciranju sećanja na sećanje, o mentalnim slikama koje lepimo preko autentičnog događaja kao "zaludni začin tajanstva"; Biljanina o kretanju kroz grad koje je okidač sećanja na prošlost i osvešćivanja sadašnjosti.