0
Danas u blizini Savskog pristaništa Luke Beograd možete čuti različitu muziku iz brojnih lokala, tu se održavaju i koncerti, ali da li ste znali da je baš tu u blizini, pre tačno 180 godina, na današnji dan u čuvenom "Teatru na Đumruku" održan prvi javni koncert.O atmosferi pišu tada "Novine srpske": "Slušatelja je malo došlo..."
„Teatar na Đumruku“ ili „Đumrukana“ je prvo stalno pozorište u Beogradu koje je radilo tokom 1841. i 1842. godine, a najzaslužniji za osnivanje bili su naš poznati komediograf i jedna od centralnih pozorišnih ličnosti Jovan Sterija Popović i Atanasije Nikolić, profesor matematike i „zemljemerenja“. Njih dvojica su 1840. godine obnovili rad pozorišta u Kragujevcu. U Beograd su došli 1841, kada je Licej (Univerzitet), na kome su bili predavači, preseljen iz Kragujevca u Beograd, novu prestonicu Kneževine Srbije.
U pokretanju novog pozorišta naišli su na podršku Kneza Mihaila, pa je teatar tokom svog rada jednim delom finansirano i državnom subvencijom. Vlada je naredila da se za potrebe pozorišta preuredi sala jednog velikog magacina u Đumrukani (Carinarnici) na Savskom pristaništu, tada jednoj od najvećih beogradskih građevina.
Pozorište je otvoreno 4. decembra 1841. (po starom kalendaru) delom Jovana Sterije Popovića „Smrt Stefana Dečanskog“, a na današnji dan 1842. godine navršilo se 180 godina od kada je Josif Šlezinger (1794-1870) srpski kompozitor jevrejske narodnosti iz Vojvodine održao u Teatru prvi javni koncert.
Šlezinger se smatra začetnikom srpske građanske muzičke kulture s početka XIX veka. Nakon dirigovanja i komponovanja po svetu i kasnije u Novom Sadu, gde je postao kapelnik građanske garde, godine 1831. godine na poziv Kneza Miloša, odlazi u Kragujevac, kneževu prestonicu. Tamo je bio učitelj muzike, osnivač i kapelmajstor „Knjaževsko-srbske bande“. Ova banda je svirala u Knjaževsko-srpskom teatru Joakima Vujića i teatru Atanasija Nikolića, kao i na državnim svečanostima, paradama, balovima i na dvoru kneza Miloša.
Na improvizovanoj sceni u nekadašnjem magacinu, Šlezingerova „banda“ održala je pomenuti prvi koncert. O atmosferi pišu tada „Novine srpske“:
„Slušatelja je malo došlo, čemu će uzrok možda biti jedino što čustvo za ovaka uveselenija još dovoljno kod nas nije ovladalo.“
Program koncerta nije sačuvan ali naznake šta se slušalo tih godina daje Branislav Nušić, osvrtom na program koncerta održanog tri godine kasnije u kafani „Kod Jelena“. Nušić prenosi deo repertoara koji je sadržao pesme kao što su: „Lepa Maca cveće brala“, „Plač Karađorđa“, „Srbin Graničar“, „Rado ide Srbin u vojnike“, „Tužna Ilirija“ i poneki strani, nemački šlager.
Šlezinger nastavlja da sarađuje sa Joakimom Vujićem, Sterijom Popovićem i Atanasijem Nikolićem, za čije pozorišne komade komponuje ili aranžira scensku muziku. Ovim Šlezinger započinje žanr pozorišnih komada s pevanjem koji će postati najomiljeniji pozorišni žanr kod Srba u XIX veku. Kada je prestonica premeštena iz Kragujevca u Beograd, ovamo prelazi i Šlezinger. Ovde će nastaviti muzički rad, a povremeno dirigovati na koncertima i u Nikolićevom pozorištu na Đumruku, sve do penzionisanja 1864. godine.
Šlezinger je u Srbiji postao veoma popularana i uvažena ličnost. Ime ovog začetnika muzičkog života u Srbiji postalo je toliko popularno da su kasnije, veoma dugo, svakog profesionalnog muzičara zvali „Šlezinger“.
Teatar je prestao da radi krajem avgusta 1842, za vreme bune ustavobranitelja. Poslednja predstava odigrana je 16. (ili 19) avgusta. Ubrzo je Toma Vučić Perišić podigao bunu tokom koje je sa vlasti svrgnut Mihailo Obrenović, čest posetilac Teatra na Đumruku.
Bonus video: Jovan Maljoković Balkanska muzika ima strahovitu energiju