Ovim filmom Antoine Fuqua izjednačio se po broju saradnji sa Denzelom Washingtonom sa Tony-jem Scottom, i sada ih obojica imaju po pet.
EQUALIZER 3 (2023, r. Antoine Fuqua)
Iako nisam naročiti fan mlađeg i pokojnog Ridley-jevog brata, mislim da je Fuqua „objektivno“ napravio bolje filmove kroz te saradnje, o čijem kvalitetu ne govori samo legendarni „Training Day“, već i trilogija „Equalizer“ (o rimejku „Magnificent Seven“ ne moramo…). Fuqua ume da izvuče iz Washingtona ono najbolje – a to je da kada vas Denzel prostreli pogledom istog trenutka aplicirate za parcelu na groblju.
„Equalizer 3“ (negde podnaslovljen i kao „Poslednje poglavlje“) je treći i verovatno poslednji (ali nikad ne reci nikad) deo priče o penzionisanom marincu i bivšem obaveštajcu, Robertu McCallu, koji, poražen nemilosrdnošću borbe za opstanak u savremenom svetu, odlučuje da postane neka vrsta delioca pravde („nivelatora“), koji dela u interesu „malog i poštenog čoveka“. Serijal je donekle baziran na istoimenoj te-ve seriji iz osmadesetih, kojom, u svom novom izdanju, ovih dana gospodari Queen Latifah (i to je nešto što nikada nisam poželeo ni sebi ni drugima).
U trećem delu, McCalla deljenje pravde dovodi do Sicilije, gde u efektno prepumpanom duelu vidimo kako završava jedan bezobrazni mafijaš. Ranjeni McCall uspeva da stigne do mestašca Altomonte, u blizini Napulja, gde mu lokalni živalj ne sanira samo telo, već i dušu. McCall se prvi put oseća kao kod kuće ili kao u raju. I zato ga vrrrlo nervira kada tu harmoniju zapreti da naruši lokalni ogranak „Komore“, koji brutalno šikanira i ponižava stanovništvo. Iako su i McCall i Washington „penzionerskijeg“ izgleda i pogled možda ne seče stene kao nekad, Fuqua i dalje uspeva da svog pravdoljubivog osvetnika podigne na tražene visine.
Nije teško razumeti zašto su poslednjih godina veoma popularni filmovi sa gerijatrijskim, ali vrlo osvetnički raspoloženim, herojima (Liam Neeson je prototip). S jedne strane, oni su terapija za gledaoca kontinuirano pritisnutog multiplim nepravdama na dnevnom nivou, a sa druge, ti filmovi su logična ekstenzija vesterna u kojima usamljeni revolveraš koriguje krive drine u nekom gradiću na radost većine njegovih stanovnika. U „Equalizer 3“ je to možda najočiglednije. Fuqua je začednio italijanski gradić do granica nepodnošljivosti, suprotstavljajući mu s druge strane, u crno kostimiranu, mafijašku silu smrti, koja se iživljava preko svake mere. McCall, i sam obučen u crno (koje efektno krije i Washingtonovo salce), dejstvuje kao pali anđeo koji zna mračne strane „one strane“ i brutalno im staje na put- i ovde Fuqua fetišizuje McCallove metode tako da osetimo punu slast deljenja pravde.
Sve do pred kraj film je bazičan, klasičan, „oldskul“ i bez ikakvog interesovanja za to što pred nas stiže 2023, a ne pedeset godina ranije. Poslednjih dvadeset minuta, kada je osvetničkoj ceremoniji trebalo dati velelepnost koju smo očekivali, film neočekivano pada. U sceni kada građani Altomontea snimaju telefonima svog tiranina, „Equalizer“ postaje neuverljiv, jer pretenduje na realističnost van okvira postavljene „fantazije“. Nakon toga, McCallov trijumfalni pohod ostaje u previše senki, nekako olako i nepompezno odrađen (ili pogrešno pompezno), čemu donekle najviše smeta i totalni mis-kasting glavnog zloće, koji ne uspeva da parira Denzelu, već više deluje kao „još jedan od…“.
Uprkos svemu, u obilju superherojskih filmova koji formalno prikazuju isto što i McCall, „Equalizer“, ipak, uspeva da nam dočara šta je & kako je gledaocu najmilije. I to treba ceniti.
OCENA: 7/ 10
Bonus video: Priča o Predragu Preži Milinkoviću – Večiti epizodista srpskog i jugoslovenskog filma
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare