3
Knjiga je napisana 1870. i mogu misliti kako je dočekana, jer je i za današnje vreme senzacionalistička pošto se bavi nekim vanvremenskim temama. Prvo sam gledala film Polanskog, pa sam čitala roman po kom je sniman i oduševila sam se, kaže za Nova.rs glumica Katarina Marković povodom večerašnje premijere komada "Venera u krznu" u beogradskom Teatru Vuk, u režiji Tatjane Mandić Rigonat.
Reč je o originalnom dramskom delu Dejvida Ajvsa po romanu Zaher-Mazoha, koji koristi kao građu za komponovanje višeslojne savremene pozorišne priče koja preispituje temu mazohizma, odnose dominacije i pokoravanja, pozicije i igre moći na više nivoa. Tema osvete Venere, zbog civilizacijski kroćenih, ukalupljivanih, sputavanih moći Žene, osnova je ovog teksta.
Veneru igra Katarina Marković. Partner na sceni joj je Milutin Milošević sa kojim se mimoišla na Akademiji, ali posle su mnogo radili zajedno, tako da se lako uklapaju i kapiraju.
– Roman “Venera u krznu“ Zaher-Mazoha je božanstven, a dramski tekst je predivan. Milutin i ja smo se složili da implementiramo još neke detalje iz romana koji nisu postojali, tako da je bilo veoma uzbudljivo raditi i na tekstu i posle u igri i izvođenju svega što je Tanja zamislila. Možda mi je ovo jedan od najuzbudljivijih procesa u stvaranju predstave – kaže Marković.
Ističe da prvi put radi duo dramu i objašnjava da je to teška forma jer su samo dva glumca na sceni.
– A ja sam od onih glumaca kojima je partner sve. I obično imam priliku za više njih i biram oči za koje se kačim dok prolazim te scene i idem kroz komad. Ovde smo Milutin i ja okrenuti jedan drugom. Baš smo juče razgovarali o tome koliko je važno to poverenje koje imamo jedno u drugog. A kada se mi zaigramo i bude nam lepo, nema šanse da publici bude drugačije. I biće tako svima jer volimo ovu predstavu.
Katarina ne krije sreću što je baš ona dobila da odigra lik Venere koja je, kako kaže, jedna od onih velikih i divnih uloga koje obeleže karijeru glumca.
– Nadam se da sam opravdala zadatak koji mi je poveren. Nema mnogo ženskih glavnih uloga u dramama, obično su one na strani muškarca i što se tiče veličine, gabarita i sočnosti role. Ali ovo je jedna izazovna uloga, kao i komad koji se bavi važnim temama. Ali ne bih volela da se tumači kao feministički jer priča je vanvremenska, a to je osveta Venere koja jeste ženski princip, zbog svih istorijskih ukalupljivanja, stavljenje stega u slobodu žene, nametanje drugih principa.
Napominje da je ova predstava istovremeno i ženska i muška, jer se bavi suštinskim temama.
– Kada smo krenuli da radimo predstavu nismo ni slutili šta će sve u ovoj godini pandemije da se izdešava, tako da smo bili fascinirani koliko je to zapravo savremeno, aktuelno to osvajanje slobode. I koliko se pod tom parolom u stvari sloboda gubi, i kod žena i muškaraca. Mislim na globalnom nivou gde se nameću sterotipi i gde su predrasude toliko jake. Ima rečenica u komadu gde Venera kaže:”Da li se ti i ja uopšte poznajemo, pa da ti sa sigurnošću možeš da znaš ko sam ja i šta umem?“. I to je istina, mi smo toliko površni i donosimo sud o ljudima ne znajući njihove dubine i tananost duše, i ko su zapravo, šta mogu a šta ne mogu. Živimo u društvu gde je suština ustupila mesto formi.
Rođena je 1982. godine u Kruševcu. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi prof. Vladimira Jevtovića. Prvu ulogu je ostvarila na sceni Bitef teatra, u predstavi „Don Žuan“. Stalni angažman dobila je 2009.u pozorištu „Boško Buha“ čiji je i danas član. Najmlađa publika je pamti po ulogama Pepeljuge, Maše, Beatriče, Vile Sivila, Severne Vešticae, Mala Razbojnice… Kao i na Večernjoj sceni u brojnim ulogama među kojima je i Raka u “Gospođi ministarki“, kao Lu Salome u komadu „Kad je Niče plakao“ čiji je reditelj glumac Goran Jevtić. U Teatru Vuk je deo postave komada “Šuplji kamen“ Nikole Koljade u režiji Tanje Mandić Rigonat sa legendama našeg glumišta Radom Đuričin, Brankom Petrić, Ljiljanom Stejepanović i Lanetom Gutovićem…
– „Buha“ ima dečji i večernji repertoar i divan ansambl. Radujem se premijeri predstave „Mačor u čizmama“ 29. aprila u kojem će igrati cela naša podela. Posebno sam srećna što ću igrati sa Viktorom Savićem i Borkom Tomović, jer najzad radimo ponovo zajedno.
U Novom Sadu je nedavno imala premijeru predstave “Smrt gospodina Goluže“ u režiji Patrika Lazića. U stalnoj je postavci nagrađivanog komada “Balkanski špijun“ u Narodnom pozorištu.
– I to je Tanja režirala a ekipa je čista ljubav. Zanimljivo je da svi Čvorovići, nas četovoro na sceni – Nela Mihailović, Dušanka Glid, Bandović i ja, pripadamo klasi profesora Vlade Jevtovića, samo smo različiti serijski brojevi – komentariše Katarina.
“Venera u krznu“ je, kako misli, peta predstava u čijoj je podeli a da je režira Rigonat.
– Obično unapred znam šta sprema, pričamo o njenim rediteljskim promislima i zamislima, bez plana da ću ja igrati u tom komadu. Ako mi ponudi ulogu, onda nemam dvojbe. Tanja voli glumce, ja volim kako razmišlja i njen način rada, kao i izbor glumaca. Fenomenalna je klima i tada osećam da je sve na mojoj strani – priča Katarina, dok joj reči jer se sprema za generalnu probu uoči premijeri.
Pre pandemije je, kako napominje, imala neuobičajen tempo, mnogo je radila i putovala. U Sarajevu je snimala nastavak serije “Lud zbunjen”, privela je kraju i četvrtu sezonu serije “Vrata do vrata”. Za mesec i po dana imala je čak tri premijere u različitim beogradskim pozorištima. Jedna je “Nemušti jezik” po delu Miodraga Stanisavljevića u režiji Milana Karadžića na sceni matičnog pozorišta “Boško Buha”, a na sceni Ateljea 212 radila je predstavu “Beli bubrezi” Vedrane Klepice, u režiji Isidore Goncić. Reditelj Andrej Nosov joj je dao ulogu Jelene Andrejevne u Čehovljevom komadu “Ujka Vanja”. I igrala je predstave sa redovnog repertoara.
– Zato mi je mesec dana mira kada je krenula korona prijao. Nije lepo to da kažem, ali tako je bilo. A onda me je uhvatila nelagoda. Bila sam u Beogradu, a moji roditelji su u Kruševcu, tri, četiri meseca ih nisam vdiela. To je bio period obojen strahom, kada sam spoznala neke stvari o kojima pre nisam razmišljala. Shvatila sam da su ti za uživanje u životu najneophodniji ljudi koji su oko tebe, da budeš sa njima povezan, pa onda posao, koji je počeo da mi nedostaje, ali pre svega porodica i dom.
Čkalja, Đuza, Taško, Radmila Savićević i Živković… U Kruševcu se glumci rađaju, rekli smo Katarini.
– Više od pola života živim u Beogradu ali uvek sam Kruševljanka. Ima nas dosta glumaca iz tog grada, i to dobrih glumaca. Marko Živić, Nataša Marković, Nataša Šolak, Vojin Ćetković… Ne stižemo da se družimo, ali radujemo se jedni drugima kada se sretnemo. Ima i nekih budućih za koje ćete tek čuti jer su tek na studijama, niz se nastavlja.
Smatra da bez pozorišta nema života, da je kultura hrana koju ništa ne može da zameni.
– Pozorište je mesto gde su razne energije, strasti, stavovi, predrasude, sve se to upliće kroz stvaralački proces. I to se vidi i po publici, posebno u ovom vremenu, oseti se razmena energije. Kultura je užasno važna, ona je neka vrsta hrane koja se ne uzima suplementima, niti se nadomesti hraneći se zdravo. Važno je da uvrstimo u dnevni meni, makar po neki kulturni događaj. Odlazak na neki koncert ili izložbu, u pozorište, gledanje nekog filma, serije, čitanje, stvarno mislim da je to jako važno.
Ko je Katarina privatno?
– (Uzdah) Ne uzdišem od tuge, nego mi je teško da odgovorim na to pitanje – rekla je ova glumica raskošnog talenta čije se uloge pamte i traju.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
